Lole iz komšilukaO kulturi

Mika Antić je za bosonoge, sa glavom u oblacima i zvezdama u kosi.

tekst: Radmila Radojkovic

Miroslav Antić nije za okrugle stolove, tribine i plakete. Niti za počešljane, svečano odevene laureate i njihovu milozvučnu, besprekornu dikciju. Njegove pesme su za bose noge i krila. Za oguljena, klecava kolena i srce što udara o rebra zvonko, kao o dečiji metalofon. Za one koji ne žive dužnosti, već nadahnuća. I hodaju na rukama.

U gradu koji ima ulicu sa šuškavim drvoredom i njegovim imenom, i bistu sa njegovim likom, održani su i njegovi dani. Desilo se da ta jedna sedmica nema svoj turobni utorak, prelomnu sredu i četvrtak pun radosnog iščekivanja, već dane Miroslava Antića. Manifestaciju stihova, anegdota i prisećanja na pesnika, reditelja i slikara. Barokne sale bile su pune zvaničnih ljudi i svečanih protokola. A hodalo se odmereno, u ulaštenim cipelama.

Grad u kome je tako čudesno postojao, zaslužuje da ima njegove dane. Budimo iskreni, omraženi ponedeljak i raspušteni petak su već svima dosadili. Lepše je kad se dani ne zovu svojim imenima, već Antićevim. Bar jedne sedmice u godini. Ali pesnik u svojim danima zaslužuje nešto posve drugačije. Ponajviše da ga taj grad ostavi na miru sa svojim tribinama i počešljanim laureatima. Jer Antić je za bosonoge, sa glavom u oblacima i zvezdama u razbarušenoj kosi.

 

Proleće je pravo godišnje doba za Antićeve dane. Dok su barokne sale sasvim pogrešno mesto. Treba jedna čarda na granici između prašnjave banatske ravnice i dremljive reke. Trake ptica i trake vetra da poderu žuto sunce, da ranjeno padne iza horizonta. I napokon suton, čarobno modar! Da smo dovoljno šašavi i čudesno odvažni da pijemo i recitujemo do svitanja. Da se nadmećemo u hodanju na rukama i nošenju Zemljine kugle. Tršavi i pegavi kakvi smo jednom davno umeli da budemo.

Treba par podvrnutih nogavica i trčanje po plićaku. Da smo mornari u papirnim lađama, a prostranstvo pred nama da je izvrunuto naglavačke. Jer ‘’čaroban je taj svet od izmišljene jave’’. Kolače od rečnog blata da umesimo. Za pesnika kome je rođendan kad i visibabama, a to valja proslaviti! Larmati i lumpovati. Do promuklosti i poslednje čaše. Ostati uporan u tome da se, bar tih dana, ne živi upola. Ako već drugim danima ne umemo ili ne možemo.

I treba jedan džep pun dobrih reči, a drugi pun trešanja. Trešanja nema baš u proleće, ali snašli bismo se već nekako. I jedna šiška nemarna preko radoznalog oka. Da čkiljimo u budućnost. Treba i jedan plišani šešir. Da ga odnesemo na malu humku u ravnici na dnu Panonskog mora, na grob Mileta Dileje, najvećeg pesnika koga je Antić poznavao u detinjstvu.  I jedan kudravi šarov, da nas prati kroz banatsku pustaru sve do Garavog sokaka. A Cigani usput da sviraju Miletove pesme.

 

A onda neka opet osvanu i ponedeljak i sreda, i utorak i petak. Obični, predvidivi, isuviše znani. Oni koji s Antićevih dana prokrijumčare grumen detinjstva u šaci, neka subotom urane i pravac na reku. Onako sneni i čupavi. Neka puste da se grumen polako rastapa u plićaku, sve dok prostranstvo pred njima opet ne postane izvrnuto naglavačke. I neka hodaju na rukama, žive nadahnuća i nikad se ne vrate.