Lole iz komšilukaO životu

Kešanski:”Ti si novinarka, uz tebe ide neki političar ili biznismen”, govorili su mi.

Ranije, dok sam bila klinka, kada bih videla neku opako zanosnu i zgodnu devojku i nekog zdepastog hobita kraj nje, uglavnom bih pomislila „ovaj zna radnju“ ili „pun je ko oko“. Trećeg bilo nije. Dobro, bilo je tu i šale,…

Jovana Kešanski

Ranije, dok sam bila klinka, kada bih videla neku opako zanosnu i zgodnu devojku i nekog zdepastog hobita kraj nje, uglavnom bih pomislila „ovaj zna radnju“ ili „pun je ko oko“. Trećeg bilo nije.

Dobro, bilo je tu i šale, malo preterivanja i karikiranja, ali recimo da je dosta nas mlađanih tada slično mislilo. Jer „Šta bi zaboga ona tako harizmatična i prezgodna tražila sa nekim za glavu nižim i predebelim?

Onda su prošle godine. Kako to obično biva. Mnogo njih.

Još uvek po gradu srećem neku nju prelepu i nekog njega zdepastog.

Ona direktor u firmi, on vozač kamiona.

Ona visoka, on prenizak.

Ona zategnuta, on svuda salav.

Ona doterana, on nekako dronjav.

I oboje nasmejani.

I setim se nečega kroz šta sam prolazila kada sam se nakon studija u Beogradu vratila u malo mesto.

On je bio konobar u lokalnom kafiću. Godinu dana mlađi. Vozio je maminu miniku ili išao peške. Živeo u kući sa roditeljima. Lep ko Bog sa završenom trogodišnjom elektrotehničkom.

Kada smo počeli da se viđamo, često su me poznanice pitale: „Otkud ti sa njim, zar nisi mogla naći neku situiranu frajerčinu u Beogradu, pa da tamo ostaneš, udaš se, pa ti si sad ipak diplomirala, on konobar, pa nema svoju kuću, nema auto, kud ćeš i šta ćeš s njim… Ne nudi on sigurnu budućnost!“

A meni bilo mnogo lepo. Toliko mi je bilo lepo da sam neretko u mračnim delovima kafića dobijala od dodira aritmije. Mislila sam da mi nešto nije u redu sa srcem, da bi trebalo EKG da uradim, možda me neki koksaki napao. Nestajalo mi vazduha, dobro mi bilo nije.
Bilo mi lepo da ustajem svako jutro. Bilo mi lako da radim, da putujem, da trpim besnog urednika. Veselilo me sve to što sam imala sa njim. Od godišnjih doba samo mi proleće postojalo. Sve se stalno budilo.

I mnogo sam volela kada bi me na minici vraćao u tri ujutru kući. Stajala bih upalih štikli na paktregeru, sa torbicom preko ramena. On bi verglao zadihan, vazda mu kondicije falilo, držala bih ga za ramena dok haljina čarlija i vazduh trezni zacopanu glavu.

Prolazile su godine. Bio je uvek uz mene kada sam padala, a padala sam često.

I ja uz njega. Iako nije bio sklon padanjima.

Nisu mi smetali „dobronamerni“ saveti da ja trebam kraj sebe imati „budžu koji će mi sve pružiti u životu, a ne da se ja zlopatim“.

“Ti si novinarka, uz tebe ide neki političar ili biznismen”, govorili su mi.

“Beži bre iz selendre, što bi se tu udavala, za tebe je grad”.

“Od ljubavi se ne živi na duge staze, biraj pametno”

Svi su bolje od mene znali kakav mi je muž potreban. Ali, me nikad niko nije pitao zbog čega sam sa njim. I čini li me on srećnom. I nasmejanom.

Prolazile su godine, njih četrnaest, i mi smo strpljivo i uporno stekli sve. Sredili smo samo svojim prstima sprat kuće, kupili smo lep nameštaj, auto, putovali smo…

Dobili smo dete.

Odavno me više niko ne pita „Zbog čega nisi našla budžu političara“. Niti mi bilo ko daje „dobronamerne savete“.

Odavno sam i sama prestala da tražim sponu između naizgled nespojivih parova. Njega zgodnog, nje preoble, nje menadžera, njega zanatlije, njega situiranog, nje sirote. Ne želim više da dajem čak ni savet prijateljicama kada me pitaju šta mislim o momku sa kojim su ušle u vezu.

Jer to su spone koje se ne mogu uočiti posmatranjem. Niti mi ikada možemo znati šta je ono što je privuklo dvoje naočigled, samo naočigled različitih ljudi.

Jer različitost nije on ima, ona nema, ili on debeo, ona zgodna. Nešto drugo deli i spaja ljude.

Danas, posle mnogo godina, kada vidim opako zgodnu devojku i njega proćelavog, debelog i preniskog, uvek pomislim samo ovo:

„On nju beskrajno zabavlja i sto posto je duhovit i vedar“.

Možete mi reći da sam naivna, da je ipak u njemu videla lovu, da on sigurno ima lovu, da je ona možda neka ne baš pametna devojka ili starleta ili ko zna šta još, ali ja ne želim više da verujem u to.

Neka su vremena tmurna stigla. Ljudi su previše namrgođeni. I hladni. Lako i brzo se lomimo kad krene po zlu. Upadamo u očaj. Zaboravljamo da se smejemo.

Stalno kalkulišemo, sa svim i svačim. Više slušamo glavu nego grudi. Uplašeni smo.

I baš zbog toga, shvatila sam da je danas kraj sebe najbolje imati vedrog čoveka. Onog sa pozitivnim gledanjem na dešavanja oko sebe. Duhovitog. Nesputanog. Otvorenog i zabavnog. Onog koji te ume nasmejati kad pomisliš da je ovog puta sve otišlo u kurac i da bolje neće stići.

Onog koji zna da te uhvati za ruku kad se osećaš najnesigurnije i najizgubljenije.

Onog koji nije opterećen svojim izgledom i statusima, već tvojim osmehom.

Onog na kog možeš da se osloniš, a da to nije samo i isključivo zbog novca.

Onog koji će te možda voziti na miniki, al će te bar vratiti sigurno kući. I smatraće svojom obavezom da to uradi. I biće srećan što to može da uradi.

Novac ne isključuje duhovitost i vedar pogled na svet. Niti višak kilograma mora nužno značiti da si zabavan. Niti je svaka zgodna devojka sa zdepastim likom zbog smeha. Mnogo ih je i dalje koje traže lovu. Ali, nismo mi ti koji bi trebalo da sudimo zbog čega je neko sa nekim. Niti da ih spajamo ili rastavljamo po svojim merilima. Niti bi trebalo da nam bude tako teško za progutati kada čujemo da je sa njim zato što je uveseljava.

Ponekad mi nedostaje onaj moj momak sa početka priče. Onaj što je grane drveta u mrklom mraku, pod mojim prozorom, slagao u „volim te“. Onaj što me je sa malim kišobranom i dve gole žice na njemu čekao po najjačem pljusku na stanici. Onaj što se tako čarobno smejao za šankom dok još nije znao da ga posmatram.

Čini mi se da smo negde u vremenu i sticanju materijalnog oboje izgubili duhovitost i osmeh. Onu sponu koja nas je naizgled različite spojila.

Sada kada imamo auto, i kada imamo stan, i kada možemo da pružimo sebi toliko toga, čini mi se da bih sve to menjala za ono vreme kada nam je jedino bilo važno da jedno drugo nasmejemo i u nekom mračnom ćošku dodirnemo.

Kad smo bili manje ozbiljni. Kada samo dane posmatrali manje ozbiljno.

Kada se sve završavalo sa osmehom i „rešićemo, ne brini“.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije