Ljudi s olovkamaRazno

Mika: Da ja sam ta koja je platila porođaj. I evo zašto ću to ponovo učiniti!

tekst: Ljudi s olovkama
Broj pregleda: 4.062

„Kada će drugo?“

Zaista, nisu prošla ni poštena tri meseca od porođaja, a već dobijam ovakva pitanja! Prva pomisao nije mi ni za godinu, dve, tri, nije čak ni šta vas briga, moje dete, moja porodica, moja stvar. Ono na šta prvo pomislim kada me pitaju o proširenju porodice je – kada budem imala pare da trudnoću isfinansiram.

Da, ja sam jedna od onih koja je lekara platila i verujte, najiskrenije, ne žalim ni pare i svima to preporučujem. Čak i savetujem. Ne upuštajte se u izazov zvani trudnoća i porođaj ukoliko nemate novca za to ili niste baš veliki avanturista i ljubitelj igara na sreću. Možda dobijete premiju, baš kada vama krene porođaj radi savestan akušer koji vas neće forsirati ukoliko ne ide. Ili beba izađe glatko. Možda se samo malo pomučite. Možda malo više i sve bude u redu. Ali šta ukoliko ne bude tako? Da li je vredno rizika. Ja nisam bila dovoljno hrabra da iskušavam sreću.

Sve je počelo pre dve godine. Sedele smo jedna do druge na rođendanu zajedničke prijateljice, bila je u osmom mesecu. Kaže, u trudnoći joj ništa nije teško padalo. Bilo je tu i obaveznih mirovanja i utrogestana (kod koga ga nema) ali sve je sa bebom i njom bilo u redu.

I baš je sedela u kafiću sa našom zajedničkom prijateljicom kada joj je pukao vodenjak. Nije paničila uopšte. Bila je na dve autobuske stanice od kuće i nije zvala taksi, ušla je u autobus, otišla mirno po stvari i pravac porodilište. Bila je uzbuđena, srećna, dobro se osećala. Uputila joj je osmeh, mahnula i rukom pokazala da se čuju.

Odmarala sam kod kuće kada je stigla poruka: „Gledaj! Dobili smo bebu!“.Uz to i fotografija predivnog mališana.

„Zašto mu viri cevčica iz nosa?“

„Jao, neki kreten ju je porađao. Ali kažu da će beba biti u redu. Jak je on mališa.“

Na žalost nije bilo tako. Hitno je transportovan u Institut. Nema mu spasa. Ništa ne može da se uradi da mu bude bolje. Dete je biljka.

Porođaj je bio za mamu veoma težak, a za dete koban. Ona se nije dovoljno raširila, mali je želeo napolje. Umesto da je odmah urađen hitan carski rez, prirodno su je porađali nekoliko sati. Nagutao se i plodove vode ali i dobio brojna oštećenja tako da i dan danas samo vegetira. Ocena – 2!

Svaki dan je išla u Institut, obilazila je dete i tamo upoznala još tri majke koje su prošle kroz isto.

 

Godinu i nešto posle toga saznajem da sam trudna. Divna vest, ali meni kroz glavu prolazi užasan osećaj. Šta sada raditi? U čije ruke poveriti svoj i život svog deteta?

„Nemoj da se šališ! Znaš koliko sam ja imala sreće, ostala sam bez plodove vode. Spasio ti je sestričinu“, reče mi sestra i šalje broj njenog lekara.

Krenula sam prvobitno regularno na preglede. Ali kod prve prepreke, kao što je loše objašnjena procedura testiranja što mi je unelo nemir da sa bebom nešto nije u redu prihvatila sam onu: „Plati, pa se klati.“

Tako i bi. Svakoga meseca ozbiljan izdatak. Za ultrazvuk, za briseve, za krvnu sliku. Ali, kada god izađem iz ordinacije, bila sam potpuno mirna i spokojna. Imala sam krvarenje, očitavanje jednog softmarkera ali ni na trenutak nisam bila uznemirena i to samo zato što sam imala puno poverenje u svog lekara, a on mi je naglasio da se ne brinem.

Poslednji, deveti mesec doneo je troduplo veći izdatak – CTG svake nedelje! Pale su pozajmice. Otišla je ušteđevina.

„Devojko niste se dovoljno raširili“, reče mi doktor tri nedelje pre termina: „Obim vaše karlice je sada 18, kada se oduzmu kosti i mišići ostaje 9 cm za prolaz bebe. Obim bebine glave je sada 10 cm. Do porođaja će još rasti, a iskustvo mi govori da se vi nećete još mnogo raširiti. Verovatno se uopšte nećete još širiti. Bebi je već sada knap da prođe i ja bih radio carski rez.“

Kada bi me u toku trudnoće žene pitale kako ću se porađati, uvek sam govorila kako bude moralo. Prirodno – što da ne! Ne plašim se, protiv prirode se ne može. Epidural – ako može, svakako. Živeo razvoj medicine i epidural zajedno s njim. Carski rez – ako mora, šta da se radi. Beba mora nekako da izađe.

Odeljenje carskog reza. Veče nultog dana. Još sam ošamućena od anestezije, bruji mi glava, cela utroba me boli i nikako ne mogu da se namestim da bar malo odremam, a sve pogoršava žena u sobi prekoputa koja konstantno razgovara telefonom. U tom trenutku ne razaznajem šta govori. Završava razgovor, a telefon odmah ponovo zvoni. Okrećem se ka cimerki koja je tu drugi dan i pitam šta se dešava:

„Beba nije dobro. Transportovali su je na Institut. Forsirali su joj prirodni porođaj. Na kraju je išla na hitan carski. Sada juri sve moguće veze da mali bude dobro“, kaže mi.

Stresla sam se sva.

Jutro se nastavilo istim tempom samo što sada veoma dobro razaznajem šta govori. Beba će biti dobro, to je najvažnije. Pretrpela je povrede i reanimirali su je ali će biti dobro. Čujem je viče u slušalicu:

„Znaš kada bi mi se to dogodilo da sam plaćala lekara. Nikada. U ovoj zemlji moraš da platiš da bi te tretirali kao čoveka.“

Istina. Na žalost.

U moju sobu dovode još jednu ženu. Potpuno je iscrpljena. Drema. Ulazi doktorka i odlazi do njenog kreveta te počinje sa obrazlaganjem:

„Mališa će biti dobro. Ima hematom i infekciju i nalazi se na odeljenju poluintezivne nege. Ne brinite se sve će biti u redu.“

Šta se desilo? Porađala se od sedam uveče do tri ujutru, a na kraju je rađen carski rez i to hitan uzdužni.

„Mislila sam, kako se sve žene porađaju tako ću i ja. Mužu sam sad rekla ovo ti je sin jedinac. Dosta od mene!“, kategorična je.

Tada sam rekla sebi:

„Draga moja, sledeći put kada poželiš da rodiš dete, to će biti onda kada za to skupiš pare!“

Kao što kaže žena iz sobe prekoputa: Jedino te tako, u zemlji Srbiji, tretiraju kao čoveka. Na žalost.

Zatvori reklamu