Ljudi s olovkama

Saška Mali Luk: Hiljadu i jedna špageta

tekst: Ljudi s olovkama
Broj pregleda: 1.131

Volela bih da možeš da vidiš školjke u mom kupatilu. Da na tvoje ispružene noge prebacim svoje dok na terasi čitam novu Jalomovu knjigu. Da se smeješ mom životu očajne domaćice dok sa mnom jedeš špagete hiljadu i prvi dan. Bez mesaaaa!!! I da ti je to u redu. I da ti je to lepo. Da osećaš da su hiljadu i jedan “špaget-ručak” sve što si oduvek želeo, dok pevam i dajem ti u plesnom hodu da probaš sos. Hiljadu i prvi put. Iako ga znaš napamet.

Volela bih da voliš što volim rezano cveće u vazi. I da ti to nije kičerica. Čak i kad jeste. Zamišljam da se spontano nasloniš na moje rame dok gledam kroz prozor. Kao znak da si tu. Zamišljam te da mi ostavljaš poruke na stikeru kad odlaziš u market po namirnice.

I zamišljam kako ih čitam i smejem se, vide mi se skoro svi zubi, zabacujem glavu unazad, govorim kako si lud i prislanjam stiker na srce. A kad dođeš, dugo sedimo ispred frižidera ređajući kupljeno, ti hoćeš da poređaš po smislu, a ja po boji, pa se takmičimo ko će pobediti i na kraju shvatimo da ćemo pokvariti frižider i smejemo se sebi.

 

Volela bih da mogu pred tobom da plačem. Kad sakrijem lice rukama da ih ti blago spustiš i poljubiš me u čelo. I da ja onda plačem i plačem i raspadnem se pred tobom. Jer znam da mogu. Jer znam da razumeš. Jer znam da u tome vidiš moju snagu… Svu onu snagu koja je prethodila tom plačnom danu.

Zamišljam kako ćutimo zajedno, svako u svojim šarenim ili crno-belim mislima. Ili kako u predvečerje idemo do reke, pa se izujemo da bosi hodamo po pesku, pa sednemo, iako je hladno, pogledamo se, klimnemo jedno drugom sa smeškom i na jedan-dva-tri padamo unazad i pravimo jezuške u pesku. A posle se dva dana svađamo čiji je red da usisa sav taj pesak unet u stan.

Zamišljam kako se raspravljamo, mašemo rukama, svako sa svojim ubeđenjem i argumentima, pa pojačavamo muziku da komšije ne čuju, a onda vičemo glasno, i ti se hvataš za glavu odrično mašući levo-desno u neverici koliko sam samo nerazumna, a ja plačem od besa i nemoći pokušavajući da ti dokažem da si nedokazan.

Ti izađeš iz stana, ali se odmah i vratiš, pa se grlimo jer smo već zaključili da smo dva debila, pa se ljubimo i ljubimo i plešemo i smejemo, pa kokamo kokice kojima se posle gađamo. Kasnije umorni ležimo na podu, i dok sa gramofona pucketajući klizi glas Reja Čarlsa, dugo sviraš imaginaran klavir na mojim leđima.

 

Zamišljam kako sedim, a ti mi ležiš u krilu i kako sam potpuno svesna trenutka i kako obožavam što je sve tako kako jeste i kako provlačim prste kroz tvoju kosu kao da je ljubim svojom kožom i kako celu tu sliku vidim kao da je snimljena nekim satelitom i kako zbog svega toga osećam neverovatnu nežnost.

Volela bih da mogu sve to da ti kažem. Volela bih da možeš da osetiš kako te ljubim dok te gledam. Po celom licu. Kako ronim u te morske, tugaljive oči i plivam ka obali u nadi da ću tamo sresti tebe. Da se uhvatimo za ruke, da idemo ka horizontu, da stopiramo ka budućnosti, da šutneš kamenčić, pa me podigneš i nosiš i okrećeš i nosiš dugo iako oboje znamo da si se davno umorio i da sad već izigravaš frajera, ali frajera koji voli golim srcem. Pa me spustiš i gledamo se dugo u oči i hodamo tako jedno u drugo zagledani još dugo dugo. Kao jastozi uklešteni, poprečno hodamo, a iz kola koja nas obilaze čujemo sirene i dobacivanje: alo, ludaci, uzmite sobu!!! Ali te se reči i zvuci odbijaju o nas i nastavljamo dalje.

A onda naiđemo na neku tavernu, sednemo i gledamo u mesec, i ti mi šapneš: pričaj mi. A ja te pitam: o čemu? Ti mi kažeš: pričaj mi kako smo uspeli, kako smo pobegli iz prethodnih života, kako sam te našao, kako si me dozvala…

 

I ja počinjem priču dok se daleko u pozadini čuje zvuk limenih truba i nismo sigurni koja je tačno pesma, ali znamo da je večeras naša. I kažem ti: sve si samo sanjao… A ti me ne čuješ. I govoriš: govori glasnije, ne čujem. A ja kažem: ne čuješ jer se budiš, stvarnost te doziva.

I ti me gledaš i držiš mi dlanove i kažeš: ne idi. Ja te ljubim u obraz i kažem: ne idem, uvek sam s tobom. I ti me gledaš s nevericom i nije ti jasno zašto onda plačem i ja ti kažem: srešćemo se. A ti me pitaš kako to mislim, a ja ti kažem da mislim srcem, nego kako drugačije, a ti mi kažeš: pa onda ostani, a ja ti kažem: pa tu sam. I ti podižeš glavu i kažeš:  

– Gospođo, znam da ste tu, pedeset i pet dinara je karta.

– Pardon, oprostite, evo izvolite, nemam sitno.

– Izvolite vaš kusur. Trebalo bi da je tu sve.

I ja odgovaram: tu je sve, sve je tu, tu negde…

Zatvori reklamu