Ljudi s olovkama

Senka Mašić: Kula znanja

Mrak se nasukao na snežne hridine ostavljenog grada. Noge mu upadaju u debele, meke nanose, kao u ledenu vodu koja šušti i peni se. Sve je sablasno tiho, kao da je na pustom ostrvu. Krupne pahuljice lelujaju pred podbulim kapcima…

Ljudi s olovkama

Mrak se nasukao na snežne hridine ostavljenog grada. Noge mu upadaju u debele, meke nanose, kao u ledenu vodu koja šušti i peni se. Sve je sablasno tiho, kao da je na pustom ostrvu. Krupne pahuljice lelujaju pred podbulim kapcima i zatrpavaju dubine ulica, mračnih poput morskih pećina sa kakvim usnulim nemanima, koje samo što se nisu oglasile. Bez jasne svesti  pomera se nekud, pluta belim prostranstvom. Ruke iz tesnog sakoa kratkih rukava, bezuspešno uvlači u prednje plitke džepove. Najviše radosti za poslednja dva meseca pričinjavao mu je pleteni zeleni šal, koji je neko dete zaboravilo u zavejanom parku.

Nadao se da će njime obmotati mršavi vrat i crvene uši, ali nažalost, nije bio dovoljno dugačak. Svejedno ga je fino grejao i radovao mu se kao nađenom blagu. Upravo zbog tog nevelikog šala je otišao sinoć iz prihvatilišta. Onaj debeli pijanac pokušao ga je izvući tokom noći ispod njegovog jastuka i posle strašne dernjave i tuče, izbacili su obojicu napolje. I psu se veselio naravno, žućkastom, malom, kratkih nogu, koji ga je par nedelja pratio uzastopce. Nekad ga nosi ispod sakoa i voleo bi kada bi imao veliki unutrašnji džep u koji bi mogao smestiti svog saputnika.

Mutna svetlost iz biblioteke osipala se na smrznuta stabla i pust plato. Umorno je podigao pogled ka širokim prozorima na koje su se naslonile tri osobe, verovatno se odmarajući u prijatnom razgovoru o tajanstvenim knjigama, o mislima nekih velikana, predstojećim ispitima, pojedenim obrocima, plaćenim i izbegnutim računima, posetama lekaru. Još uvek ga strašno boli leva noga nakon onog pada na poledici. Ima, pretpostavljao je pet, šest sati, znači biblioteka bi trebalo da bude otvorena izvesno vreme. Znao je da će pas ostati napolju da ga čeka.

Lagano je prošao kroz ulazni trem, popeo se klizavim stepenicama na prvi sprat, osmotrio, lopovski zaobišao pult bibliotekara i kradomice seo za sto, skriven iza visokih ormana. Hrabrima sreća pomaže. Čuo je svoje duboko disanje i naprasno oseti kako mu se od jake toplote telo širi, nadima, ubrzo skide mokar sako. Veliku, prljavu torbu ćušnuo je ispod stolice, osvrnuo se oprezno oko sebe nekoliko puta ne primećujući nikoga, položio ruke i tešku glavu na sto i uskoro zadremao.

Pričini mu se da neko opet bezobzirno pokušava da mu ukrade šal, grubo ga drmusajući.

–           Vi ste se prijavili? Proseda brada i naočare cakle se u lepljivoj izmaglici. Oseti ruku na svom ramenu.

–           Vi ste član biblioteke?, ponovi nejasno uokvirena glava i nagnu se iznenada ka njemu.

–           Ne, zamuca on i povuče se unazad, ušao sam da prelistam dnevne novine.

–           Morate biti član. Koliko ste već ovde? Nisam vas video kada ste ušli. Imate li članski broj? Ako ne, obavezni ste platiti članarinu.

–           Zar ne mogu na trenutak prelistati novine?

–           Ne može to tako, dizala je glas brada. – Pođite odmah sa mnom, zapovedi on i požuri ka ulazu.

On navuče sako, uzme torbu i pomisli da izađe bez reči, ali bibliotekar ga nije ostavljao na miru. Scena je već postavljena i on je deo nje. Uglavnom se ljudi prave da ga ne primećuju, ali nekad se desi da biva uvučen u kakvu ružnu raspravu ili čudnu šalu, kao prošlog puta kada su ga neka deca gađala upaljačima i zapaljenim šibicama. Začu se najednom kikot iza njih, osvrnu se lagano ugledavši grupu mladih ljudi koji su ustali sa svojih mesta, netremice ih posmatrali i podgurkivali se. Iza pulta iskrsnu bleda, uplašena žena.

–           Nisam vas ovde viđao. Dakle, vaše ime moliću, da proverimo da li ste u fondu, odnosno

prostije rečeno, imate li novca ili nemate?

–           Zar ne mogu da ostanem do kraja radnog vremena? Ne, nemam novac.

–           Tako sam i mislio. Nije vam ovo hotel, pa da mi se tu izležavate, povika brada.

–           Bezobrazluk, još će nam tražiti i da ga poslužimo nečim, okrenu se brada ka zbunjenoj ženi.

–           Vi ste se mogli okupati. Zamisli, šta ću još da doživim ovde, zažmirka on nestrpljivo.

–           Nisam ništa uradio.

–           Šta vi mislite, kad bi nama tako svaka skitnica i šuša dolazila kad hoće i kako hoće, na šta bi ova ugledna, državna ustanova ličila? A? Ova kula znanja. To nije samo pitanje pristojnosti, već uspostavljanja javnog reda i mira. To je na kraju krajeva, pitanje morala i zakonskih principa, da svaki čovek i svaki predmet bude na svom mestu, koje mu po rođenju i pravu pripada. Ne mogu se pravila tek tako kršiti! Na šta bi ova ustanova ličila, ajde recite!“

On se okrenu ka znatiželjnoj, napregnutoj publici, koja je nešto od njega očekivala. Nekakav umor i nepodnošljiva odurnost pritisnuše mu oznojano čelo. Seti se sinoćnjeg pijanca.

–           I bez toga je kula neljudi, procedi beskućnik kroz zube i pritegnu šal.

Ispratiše ga cerekanje i vika do samih vrata.

  • Molim? Molim? Jeste li ga čuli? Ovo je nečuveno!, čuli su se slabi glasovi u pozadini.

Na platou je sedeo promrzli pas. Njemu naprasno bi žao što ga je ostavio.

  • Zabranjeno je za pse Žućo, idemo dalje.

On ga nežno pomilova po glavici, uvi u svoj šal i sakri ispod sakoa. Sneg se svetlucao pod uličnom lampom. Dugo je stajao na tom mestu. Odjednom poče snažno da veje, diže se bela oluja koja ga odvuče sa sobom. Batrgao se, gubio svest. Još jednom zakorači snažno, pučina škripnu i pričini mu se da pada u potmulu dubinu. Oseti još samo kako mu na ruci nešto podrhtava.

P.S.  Stajala sam u publici, premda se nisam smejala. Ova priča je moj pokušaj da se iskupim.

O autoru: Čita, piše i misli da reč zaista vredi

Pročitaj još

Od iste osobe