Ljudski odnosiPraktična Lola

Da li ružna bolest na kraju može da kompletno upropasti lep život?

tekst: Jelena Novaković

Poznavala sam jednom jednu izrazito milu i dragu ženu koja je bila udata za nezainteresovanog, sebičnog i zauvek pijanog muža. Ona je od 8 do 3 radila svoj posao, zatim je hitala da odradi i njegov (da zbog zanemarivanja obaveza ne bi dobio otkaz) a uveče se do ponoći bavila kućnim poslovima.

On je na posao retko odlazio, malo je radio, ali bi platu uvek sam preuzeo i uredno propio. I tako je to trajalo godinama (meni je izgledalo zauvek). A onda se on ozbiljno razboleo, prepao, počeo da se leči i konačno prestao da pije.

Oboje je bilo starije od 60 kad se to desilo. Ona je naravno bila presrećna i rekla mi je: Niko mi nije verovao, ali ja sam znala da će on jednom prestati. Sada sve što smo prošli više nije važno i moj je život srećan.

Ovoga sam se setila kad mi je, pre par dana, prijatelj koji je otkrio da ga partnerka vara godinama očajan saopštio: Ceo moj život je bio velika laž. Shvatio sam da u stvari nikad nisam bio srećan, mada mi je izgledalo tako. Probala sam da ga razuverim, ali nije vredelo. Probala sam da mu objasnim da ako je njemu izgledalo da je sve ok, da je tako i bilo – i da je njegova lična realnost zapravo jedino što se računa.

I sad nešto mislim, da li završnica, kakva god da je, može retroaktivno da promeni sve što se dešavalo pre – da li film ne može da valja ako nema hepi enda i obrnuto da li svaki treš sa srećnim krajem automatski postaje dobra priča.

Da li ružna bolest na kraju može da kompletno upropasti lep život? Nešto nisam sigurna.

Meni izgleda da živimo dan po dan, i sat po sat – i da je svako lepo parče života koje ulovimo ili skockamo sami sebi u svari vajdica. To što su se neke veze završile prevarama, izdajama ili još gore (šta ima gore?) ne znači da smo te godine protraćili – ako nam je nekad bilo lepo, udobno i toplo oko srca – dobro smo prošli.

Stvarno to mislim.

I zato nikad nisam bila pristalica onih megalomanskih projekata i akcija koji obećavaju najveću sreću, blagostanje i prosvetljenje kroz 300 godina. Ne verujem da veličina nagrade ikada može da izbriše godine zlopaćenja. Nisam ja taj čovek.

Meni se čini da je život jedna kumulativna priča i nije ok smatrati da nesrećan ili čmrljav kraj može da iznegira sve što je bilo pre, kao što ni kiša koja padne predveče ne može da upropasti sunčan dan.

Zatvori reklamu