Lole iz komšilukaO ljudima

Propašćeš, čoveče!

tekst: Jovana Kešanski

Danas malo ko ceni dobrotu. Malo ko i shvata šta je dobrota. Izjednačavaju je sa glupošću, naivnošču, porokom, ismevaju je, ali nemaju problem da je bahato uzimaju od dobrih ljudi. Po sistemu uzeću ti šaku kad si već pružio prst.

Brine me ovo. Jasno je da brinem zbog mnogo toga, ali ovo me posebno brine. Ljudi postaju sebični, malo daju, a vole da uzmu mnogo. Kao hijene otkidaju tamo gde osete da mogu.

Čovek koji je besplatno delio jabuke osam dana, svaki dan jednu gajbicu, bio je najbolji. Tapšali su ga po ramenu. Uzimali umesto jedne, dve jabuke, gurkali se da uzmu i treću. Govorili mu da je car. Da je zakon. Da je bolji od svakog koga poznaju. Kada je devetog dana na gajbicu istakao cenu, postao je najgori. Istog momenta većina je zaboravila da je cele nedelje dobijala jabuke na račun ovog čoveka. Postao je alav, tako su ga opisivali.

Ljudi su kratkog pamćenja. I zaista umeju za dat prst, otkinuti celu šaku.

Dobri ljudi ne umeju da odbiju. Da kažu:„Ajd, dosta je sad!“. Da kažu:“E, sad ću malo sebe da gledam“.

Dobri ljudi imaju jake griže savesti. Često sebe stavljaju u drugi plan. I kad prelome, pa kažu:„Okrećem novi list“, uvek ostanu na starom, iznova i iznova pružajući prst, znajući da će možda izgubiti celu ruku. U tome i jeste veličina dobrih ljudi. Oni ne daju očekujući korist, već zato što ne umeju drugačije.

Zato što se dajući bolje osećaju.

U našoj zemlji na sceni je mnogo alavaca, dupelizaca, onih što znaju samo za sebe i samo za svoje dupe mare. Koliko god izgledalo da bolje sebi krče put, da snalažljivije idu kroz život, nije to ukus koji bih poželela u svojim ustima. Previše je gorak.

Dobar čovek ne mora da ukucava ikonu iznad glave, da bi se reklo “on je dobar”. Ne mora da ide ni u crkvu. Može, ali ne mora. Ne mora da posti ili da uopšte bude vernik.

Dobar čovek ne mora da bude čist ili doteran. Ne mora biti školovan ili dobro pozicioniran. On nije neko ko mora nužno da ispunjava društvene norme i šablon. Dobar čovek može da zavara izgledom. Može biti neko ko ide podignute glave, neko ko vas neće odmah primetiti ili pozdraviti na ulici, može odašiljati sliku nezainteresovanosti, može čučati ispred pekare i prositi, može kopati rake ili graditi zgrade, pevati pod šatrom ili biti smećar, može biti bilo ko od ljudi koje svakodnevno srećemo. Svako ko nas očeše u prolazu ili pogleda.

Dobar čovek je onaj koji će vam pomoći kad zatreba. Koji će priskočiti u nevolji. Koji će vam dati osmeh ako proceni da vam je to potrebno ili savet ako misli da će vas to umiriti.

Dobar čovek ne okreće leđa. Ne zabada nož. Ne spletkari. Ne želi vam zlo. Pomaže i daje onoliko koliko može. Onoliko koliko može, s besplatnom jabukom ili bez nje.

Dobar čovek svaki dan radi na sebi. Po nekoliko minuta ili sati. Da bi pobedio ono loše unutar sebe, ono što čuči u svakom od nas i što samo čeka da vidi čime ćemo ga nahraniti.

Naići će na osporavanja. Često će slušati da je budala. Da je naivan i plitak.

“Ovde si našao da budeš dobar, propašćeš čoveče!”

Možda će i poverovati. Možda će pokušati da bude sebičan, da bi “bolje prošao”. Al neće ići. Neće moći.

Dobrota je veličina. I biva uvek nagrađena, na ovaj ili onaj način.

Neko se od gore pobrine da tako bude.

Dobri ljudi čine ovaj svet prihvatljivijim za život. Bez njih mnogo toga ne bi imalo smisla.

Možda su vrsta u izumiranju, al upravo to govori o njihovoj vrednosti, jer ovde sve vredno odavno krepava.

Ovde se sve više kote govna.

Ono što je loše i razarajuće za društvo.

Dok ne shvatimo da je dobar čovek – velik čovek, a ne neko ko se ismeva, isisa pa ispljune, bićemo plodno tlo za sranja svake vrste.

Zatvori reklamu