KarijeraPraktična Lola

Karijera nekad i sad, ili da li je nekad stvarno bilo lakše

Onima koji ne vole da čitaju mnogo i dugo, odgovoriću odmah na pitanje iz naslova: Nemam utisak da je nekad bilo lakše naći posao. Ja sam školu završila sredinom osamdesetih i tada su na Birou za zapošljavanje čekale hiljade sa…

Jelena Novaković

Onima koji ne vole da čitaju mnogo i dugo, odgovoriću odmah na pitanje iz naslova: Nemam utisak da je nekad bilo lakše naći posao. Ja sam školu završila sredinom osamdesetih i tada su na Birou za zapošljavanje čekale hiljade sa različitim diplomama, najčešće društvenih fakulteta. I tada su tatini sinovi lakše dolazili do posla, a najbrže se stalno zaposlenje dobijalo na osnovu partijske knjižice. Samo je partija bilo manje, ali je to nama bez veza bilo jadna uteha. Radili smo svašta, šta je moglo da se nađe, volontirali, išli u inostranstvo “na crno” i tamo radili sezonske poslove sve u nadi da će nam ta kinta koju skupimo pomoći da preživimo dok ne izvučemo premiju: stalan posao “u struci”.

Ovo pišem zato što sam nedavno na Loli pročitala tužnu priču o mladom arhitekti koji je umoran: “Od toga što sam šestnaest godina proveo školujući se i sedam tražeći posao. Od toga što svakih nekoliko meseci odlazim na Biro za zapošljavanje. Od pisanja biografija, prilagođavajući ih svaki put radnom mestu na koje konkurišem.” Bi mi žao čoveka. Grozno je voleti neki posao, studirati, napredovati, vredno raditi i onda stati. Raditi kao fizički radnik, jer drugog posla nema. Stagnirati a možda i nazadovati jer svaki posao se lagano zaboravlja ako se čovek njime ne bavi.

Dugo nisam mogla da se setim, šta bi za njega, u ovako teškoj situaciji bio dobar predlog. A onda mi je pomogao slučaj. Zvala sam dragu drugaricu, dizajnerku u penziji, na kafu i ona me je odbila jer “ima neke tesne rokove”. Da skratim priču, ona dopunjava (više nego) skromnu penziju radeći kao on-line dizajner. Počela je tako što se javljala na konkurse, osvojila nekoliko prvih mesta, otkupili joj rešenja i ponudili on-line posao. Radi koliko joj treba i koliko može i zadovoljna je.

U Beogradu, a verovatno i drugde, veliki broj mladih ljudi drži on-line časove stranih jezika (uglavnom engleskog i uglavnom Japancima – kako je do toga došlo nemam pojma, verovatno neko probao, uspeo, razgazio posao, preporučio drugara i tako je krenulo). Koliko tačno IT stručnjaka radi od kuće, što za strance, što za naše ljude koji su u inostranstvu napravili neke firme, mislim da niko ne zna, ali sigurna sam da ih ima dosta.

I onda sam, probe radi pokušala da nađem on-line konkurse za arhitekte, i u prvih 15 minuta našla sam preko 20. Neki su možda loši, ili falš, ili malo plaćaju, ali sigurno ih ima veoma mnogo. Ne mogu naravno sve profesije da nađu on-line zaposlenje u struci, ali za arhitekte “nema zime”!

I znam da takvi poslovi nisu naročito “sigurni” ali, koji jesu?

Dakle, pre nego što počnete da očajavate što posla nema, proburiškajte malo po internetu! U “moje vreme” mi tu mogućnost nismo imali.

Pročitaj još

Od iste osobe