Ljudi s olovkama

Petra Častven: Azra

tekst: Ljudi s olovkama
Broj pregleda: 115

“I umrla bih zbog tebe.”
Rekla je
Tog dana,
Dok su Indexi svirali na radiju
A žute dunje padale sa grana.
Znaš,
Da umreš
Nekad nije ništa,
Moja Azra.
Da prođeš
Brda i doline
I hiljadu mora i jezera,
A da nemaš kome da se vratiš
Kada uđeš u kuću,
A ne u dom.
Da zavoliš
I da ti ne bude uzvraćeno,
Pa da voliš do smrti
A da to druga strana i ne zna,
Pa da gubiš,
Tako neprestano
Sve dok se ne budiš
U vrisku,
Plašeći se
Da i snove ne izgubiš
I da tako živiš
Četrdeset godina bar,
Moja Azra,
Ne bi bilo dovoljno.
Ni da se rodiš ponovo,
Pa da služiš
Nekoj ljutoj gospođi,
Što te slabo plaća,
Pa da nemaš kome da se nasmešiš
Kad prolaziš pokraj njegovog prozora
I ugledaš dim cigarete,
Pa da tiho zaplačeš
Kad misliš da niko ne gleda
A da pritom nema ko da dođe
I obriše ti suze
I tako u krug
I neprestano,
Da nema ko da te podseća
Da si najlepša na svetu
U tim ružičastim poderanim trenerkama
Upasanim u visoke čizme
Kada ideš samo napolje da središ dvorište
I da nema ko
Da ti uplete pletenicu
Pre nego što zaspiš,
Pa da ti svira gitaru
I Priču o Vasi Ladačkom.
Ne možeš ti,
Moja Azra,
Nikada da znaš
Koliko mogu da te čuvam
U strofama prokletih pesama
Što mi poderu grlo
I koliko puta slomim olovku
Kad poželim da te ispričam
A shvatim da te je ispričati nemoguće,
I kako ta zelena majica
Na tebi izgleda
Kao travnjak pred vratima raja
I kako nikad ne bih mogao
Da osetim kako te gubim,
I kako mi kliziš kroz prste
I kako te nemam
A ti imaš mene
Više
Nego što imam sam sebe.
I da saznaš kako je to ne preživeti nekoga,
Već umreti nekoga
I sa lažnim
Usiljenim
Smeškom odgovarati
Da ne osećaš prazninu
Između prstiju
Baš nikad
Nikad,
Azra,
Jer ta reč ne postoji,
Sve bude jednom,
Sve se jednom ostvari,
Sve se jednom uništi.
I šta je sve to
U upoređenju
Sa umiranjem,
Azra?
I zato,
Da umreš
Stvarno nekad nije ništa,
Moja Azra.