MjestaRadoznala Lola

Maja Nikolić: I ovde nam može biti lepo, ne moramo ići preko sveta

tekst: Nataša Mihajlović

Neutaživa glad za novim horizontima, kulturama i iskustvima glavni su motiv svakog putopisca koji kroz svoje pero ispusuju prave on-line dnevnike svojih putovanja. Upoznavanje novih ljudi koji su sa njima spremni podijeliti parče hljeba i krov nad glavom svakako su najjači ustisci koje nose sa sobom.

U poslednje vrijeme blogovi o putovanjima su postali izuzetno populani, upravo zato jer nas vode u neki drugi svijet u koji još nismo kročili, pomažu nam da saznamo nešto više o zemljama i kulturama koje namjeravamo posjetiti i otkrivaju kako što jeftinije otputovati. Većina blogera putuje isključivo o svom trošku, a svoje utiske sa putovanja pretaču u živopisne putopise kako bi svojim čitaocima na što zanimljiviji način predstavili neku zemlju, te ih nagnali da se i oni odvaže na neko putovanje.

Foto: Ivana Karić

Jedna od njih je i Maja Nikolić iz Beograda, jedna sasvim obična djevojka koja u slobodno vrijeme putuje i piše za svoju dušu, ali isto tako vrlo rado svoja iskustva dijeli sa drugim putoholičarima.

Do sada je obišla 27 zemalja u kojima se susretala sa najrazličitijim situacijama, svaka zemlja je oduševila na neki svoj način, ali ipak najljepše utiske je ponijela iz Gruzije. Za nju su putovanja bijeg od svakodnevice i novi izazov koji sa sobom vuče niz novih iskustava.

Utiske sa putovanja pretačeš u prelijepe putopise koje već dvije godine objavljuješ na svom blogu “majusnikolicmajus“, šta te je nagnalo na to?

Hvala za ovo “prelepe putopise”. Vrlo sam samokritična i ne mislim da prelepo pišem, ali složila bih se da su u neku ruku čitljivi i da služe svrsi. Počela sam sa blogom na predlog svoje koleginice koja je proputovala ceo svet dok je radila na brodu. Po dolasku sa nekog putovanja, uvek bih joj pričala gde sam bila i šta sam radila, a pošto je znala da uvek nešto žvrljam i piskaram, predložila je, a ja sam rešila da probam. Na početku nije išlo tako glatko. Bilo me je sramota da objavljujem i nedostajalo mi je samopouzdanja. I sada kada čitam te tekstove s početka, smešni su mi, kao što će mi za dve godine verovatno biti smešni ove koje sada pišem. Ali u isto vreme mi veoma znače, jer osim što radim nešto što volim (putujem i pišem), služe mi i kao podsetnik na sva ta mesta. Još kad mi neko kaže da mu je moj tekst koristio u npr. Veroni, nakratko se odvojim nekoliko centimentra od tla.

Obišla si 27 zemalja, da li te neka od njih posebno očarala i donijela ti više avanture nego što si očekivala?

Za sada se krećem po Evropi, nisam nikada išla na druge kontinente i možda mi se baš zato toliko dopala Gruzija. Gruzija je zemlja negde između, nit’ u Evropi, nit’ u Aziji. Zanimljiva je zbog geografskog položaja, nalazi se između Kavkaza i Crnog mora, okružena Rusijom, Turskom, Jermenijom i Azerbejdžanom pa je pod uticajem svih tih faktora neobična. Svi su se pitali šta smo tražili tamo i ko je lud da ide u Gruziju pored toliko prelepih zapadnoevropskih zemalja. Iskreno, ni ja sama nisam planirala baš odlazak u Gruziju, ali tako se namestilo i vratila sam se puna najjačih utisaka koje sam do sada ponela sa nekog putovanja. Jeftina destinacija, zemlja toplih ljudi, dobre hrane i neverovatne prirode i zbog svega toga nepravedno zapostavljena.

Koji grad je po tvom mišljenju precijenjen, a koji potcijenjen?

Moja drugarica kaže da sam ,,hordašica gradova”, ako tako nešto uopšte postoji i svaki grad u kom sam bila, meni je super i uvek se vratim sa rečenicom – ja se tamo selim. Neki mi se dopao malo više, neki manje, pa bih mogla da na taj način odgovorim. Mislim da je Briž izvikan. Daleko od toga da mi se ne sviđa, ali Gent koji je po mom mišljenju mnogo lepši i zanimljiviji, nije toliko zabavan turistima.

U kojoj zemlji si probala najukusniju hranu?

U Italiji i Gruziji.

Koje mjesto je još uvijek tvoj “putoholičarski san”?

Ako misliš na mesta o kojima sanjam da ih obiđem u budućnosti, onda su to Maroko, Iran, Japan, Meksiko i Island. Ako misliš o mestu kojem bih se uvek vratila, onda je to Berlin.

Da li postoji neka zanimljiva anegdota sa putovanja koju uvijek rado prepričavaš?

Kada putujem sa svojim dečkom, onda je svako putovanje avantura, sa anegdotama koje se dugo posle prepričavaju. Ali ne uvek u pozitivnom smislu, jer je on prosto talentovan da izazove sve moguće i nemoguće situacije, za razliku od mene koja sam vrlo organizovana i sa jasnim ciljem, što često može biti dosadno, pa je dobro imati nekad nekoga poput njega da zabiberi atmosferu. Skoro smo putovali po Belgiji, Francuskoj i Holandiji, kada je u Holandiji, u vozu, zaboravio svoj ranac sa svim stvarima, novcem i pasošem, pa je sve nakon toga bila zaista prava avantura. Iako su stvari nađene i vraćene posle dva dana, to sigurno nećemo nikada zaboraviti. Putovanje na Baltik sa mojim prijateljima pre nekoliko godina je bila danonoćna avantura. Putovali smo preko agencije, dve nedelje, autobusom i svakog dana se budili u drugoj državi, a najluđi provod doživeli u Rigi i upoznali neke fantastične ljude sa kojima smo i danas u kontaktu.

Koja mjesta u Srbiji bi preporučila strancima i zbog čega?

Uvek ističem koliko je Srbija lepa zemlja, ali se u turizam ne ulaže mnogo. Na veliku žalost, njen pravi kapacitet nije iskorišćen, a ljudska bahatost i nemarnost se može videti na svakom koraku. Naša zemlja je takođe geografski toliko različita u svim svojim delovima, tako da niko neće pogrešiti koji god put da izabere. Iako veći deo svog života živim u Beogradu, potičem iz Vojvodine koja je izgleda samo Vojvođanima divna, a ostalima beskrajno ravna i dosadna. Preporučila bih Uvac, Đerdap, Golubačku tvrđavu, Taru, Potpećku pećinu, Đavolju Varoš…

Da li bi mogla zamisliti život bez putovanja i šta bi poručila svima onima kojima je želja da putuju, ali misle da iz finansijskih razloga ne mogu sebi priuštiti tako nešto?

Foto: Ivana Karić

Meni su putovanja spas iz svakodnevnice. I ja poput većine, svakodnevno odlazim na posao, živim svoj mali život u okvirima koje mi moja država (ne)omogućava i imam toliko lepih i loših stvari. Ali kada otputujem, ne postoji ništa osim tog mesta, prijatelja sa kojima to vreme negde tamo provodim i mene. Svi oni koje znam da žele da putuju, oni putuju i nađu način, a ostali imaju izgovore i ne žele to baš toliko, jer imaju druge prioritete i to je takođe ok. Putovanja danas nisu toliko komplikovana ni skupa kao što je nekada bio slučaj. Danas postoje avio kompanije preko kojih možete kupiti povratnu kartu za 10e ili možete koristiti couchsurfing umesto smeštaja u hotelu. Oni koji žele da putuju, odreći će se mnogih stvari, poput garderobe, obuće, izlazaka, skupih telefona i koznačega. Moja putovanja nisu luksuzna, često su naporna, ali to je ono što mene čini srećnom.

Nedavno je jedan časopis iz Srbije objavio priču o nama putopiscima iz regiona, u kome je tema bila baš to – kako za malo novca obići toliko zemalja. Na priču o tome da sam u Gruziji za šest dana potrošila 150e, osula se paljba po mojim prijateljima i meni, uz ljute komentare da smo grebatori, da smo verovatno jeli zemlju, da smo bežali od konobara ili nosili hranu od kuće i da će za te pare ti isti ljudi pre ostati u Srbiji. Ne spominjem ovo zato što sam uvređena, već iznenađena takvim razmišljanjem. Ljudi prosto ne shvataju da postoje mesta na kojima ne moraš potrošiti čitavo bogatstvo da bi se reklo da si negde otišao. I da, u Gruziji smo potrošili po 70e, ostatak smo spiskali u Budimpešti za dva dana. I još nešto – ne moramo putovati preko sveta. Nekada je dovoljno da odemo u neko mesto u blizini od 50km, da nam tamo bude lepo i da napunimo baterije.

Kako je Maja doživjela Đenovu, Milano, Pečuj, Pariz, Berlin, Ljubljanu, i kako Srbija izgleda kroz njeno pero otkrijte na njenom blogu majusnikolicmajus.com

Zatvori reklamu