Lole iz komšilukaO ljudima

Kešanski: Jer nije u redu…

tekst: Jovana Kešanski

Da je pitaš zašto se ugojila.

Jer možda nije opterećena fizičkim izgledom. Možda ne želi da sklanja hranu od usta. Možda je sa svojim viškom srećnija i zdravija nego ti, koja si gladna i upalog stomaka pripremila flašu vode kraj kreveta da varaš glad čim se javi. Jer za nedelju dana moraš uvući sebe u onu smol haljinu, jer samo tako ćeš ga očarati. A u sebi plačeš i tužna si i pojela bi brdo čokolade i picu i kolu i prase i sve bi dala da uspeš da zavoliš sebe, i nesavršenu i debelu.

Nemoj da je pitaš zbog čega je sebi dopustila da se tako ugoji, jer može biti i da su hormoni krivi, i neki ludi disbalans, ili usporena štitna žlezda što je od stresa proradila, i da se ona trudi, ali da su hormoni i svi ti lekovi koje pije za sada uporniji i jači.

Da je pitaš zašto trči i šta „to skida kad je mršava ko grana“.

Jer može biti da je to njen način da polomi loše misli u glavi, da pobegne od lošeg dana ili sebe, bar na kratko. Možda ju je neko ostavio ili je ona nekog ostavila, pa sad traži način da zaboravi. Možda je u četrdesetim dobila dete, pa želi da mu bude zdrava i vitalna, da može da ga prati godinama u svemu. Možda voli da trči više od svega, a ti nikad nisi potrčala, osim onda kad si htela da skineš stomak, pa si brzo odustala, pa sad nju mršavu ne možeš da razumeš.

Da je pitaš koliko zarađuje.

Jer velik novac ne mora da znači da je zadovoljna uslovima rada, i odnosom sa gazdom i kolegama. Možda joj je naporno i teško, možda mora da ostaje satima duže, možda je bole ruke ili kičma, možda ju je prošle godine povredila mašina, možda radi noću, a od deteta ne može da spava danju, možda trpi, možda često plače u toaletu, ali još uvek ne može da ode. I zato probaj da je ne pitaš koliko zarađuje, već da li je zadovoljna. Svakako njenim novcem nećeš plaćati svoje račune za struju, kupovati mleko i meso.

Da je pitaš zašto je sama.

Jer možda je odabrala da živi i umre sama, bez igde ikoga da je obiđe ili skuva supu kad je gripozna. I možda se to tebi čini jadno i tragično, ali možda je ona za sebe tako odlučila. A možda i čeka. Ne staje sa pred matičara sa prvim prolaznikom. Naći tu neku odgovarajuću polovinu kraj koje bi trebalo da se skrasi nije mala stvar. To je ogromna stvar. Često važnija i veća od bilo čega drugog. Ljudi ponekad prožive život, a ne nađu taj drugi deo za sebe. Ili ga nađu, ali vremenom shvate da su pogrešili, pa ostanu u braku radi dece, radi okoline, zbog novca ili krova nad glavom, pa umiru temeljnije od nje koja je odlučila da bude sama. Zato nemoj da je pitaš šta čeka i zašto je sama. Možda joj je već dovoljno teško, možda je u strahu da nikada ni neće naći svog muškarca. Možda joj hiljade sličnih pitanja bubnji u glavi i bez tebe. Oslobodi je dodatnog pritiska.

Da je pitaš zašto se razvela.

Jer ti ne znaš, i niko od nas ne zna, šta se dešava među tuđim zidovima. A zidovi ne govore, posebno ne pričaju onima koji među njima ne žive, tako da možeš samo da nagađaš, da osuđuješ, da žališ, da kudiš, da procenjuješ. Da kažeš „ostavila ga, odvela dete, a sve joj pružio“. Da kažeš „kurva“ ili „raspuštenica“. A nisi ti osoba kojoj bi ona trebalo da raskopava svoje srce i odgovara „zašto“, posebno što iza razvoda nikad ne stoji samo jedno zato, i samo jedna istina.

Da je pitaš zašto ne rađa.

Jer možda ne želi.

Možda bi želela, ali ne može. I možda je već telo boli od pokušaja, i analiza, i loših vesti, i strepnji, i strahova i nadanja.

A možda misli da nije još vreme, iako je dugo u vezi. Možda ne oseća da je spremna, da su spremni, možda se bezrazložno plaši da neće biti dovoljno dobra majka, možda je nešto loše čula pa se strahom paralisala, ili nekog izgubila, pa joj je potrebno vreme da se opusti i zaboravi.

Da je pitaš kad će drugo dete, jer „nije u redu da ovo ostane samo“.

Jer ona možda ne želi drugo dete, i pri tom ne misli da je sebična.

Možda je jedva i ovo prvo dobila. A možda je u međuvremenu imala operaciju i sve joj je izvađeno van, ali ti to ne znaš, jer ti to i ne treba da znaš. Jer učtivi ljudi ne trube o svojim bolestima i operacijama unaokolo, previše je tmurnih vesti i tuđih života izloženo javno, na izvolte.

Da je pitaš gde joj je muž, kada je noću ugledaš kako sa prijateljicama pleše na podijumu.

Jer brak nije lanac oko zgloba. Nije patološka ljubomora, i kavez. Nije posmatranje iz prikrajka. Špijuniranje. Ili laž. Nije odbacivanje svega onoga što je nekad volela da radi. Nije robija tokom koje samo može da sanja da pleše sa prijateljicama vikendom na podijumu za igru.

Brak je poverenje i razumevanje za želje partnera. Pa kao što ona ne voli da ide sa njim na pecanje, tako možda ni on ne želi da se znoji i gura u punoj diskoteci. Ali, nemoj da misliš da to znači da nisu jedno za drugo. Baš suprotno.

Brak bi trebalo da bude mirna i sigurna luka, sa čijim sklapanjem ne krepava ono što su bili pre i što ih je činilo živim. Ako je volela da pleše, nastaviće da plaše, ako je voleo da igra tenis vikendom, igraće tenis vikendom, ako je volela kafu sa prijateljicama, odlaziće na kafu sa prijateljicama, ako je voleo da trči sam kroz šumu, neka nastavi da trči sam. I to je dobar brak. I zato ne moraš da je svaki put pitaš: „A gde ti je muž?“ i da je gledaš s čuđenjem jer sama zanosno pleše u diskoteci. Mnogi brakovi su pukli, a da žena iz kuće nije ni provirila.

I posebno nemoj da je pitaš „što si sama?“ došla na bazen, na plažu, u bioskop, u kafić, na predstavu, u Tržni centar ili park.

Jer, znaš, postoje žene koje vole da su jedan deo dana same, makar to bilo i 40 minuta. Bez prijateljice, bez momka ili muža, bez mame, ili deteta, bez komšinice, bez koleginice, bez tebe. Same! Bez slušanja priče o braku, o kosi, o farbama, noktima, dupetu, sisama, gazdama, smenama, svekrvi, svekru, prljavim prozorima, muškarcima, dečijim guzama i stolicama, mmr vakcinama… Tada odmaraju od svih i uživaju sa sobom. I to uopšte ne znači da im je loše, naprotiv. Zato sledeći put probaj da izbaciš onaj tugaljivi ton kada je pitaš što je sama, jer biće da joj je baš tada vrlo dobro.

I znaj…

Sve dok sa njom ne deliš zidove, ne deliš troškove, sredinu hleba ili kreditne kartice, brigu o detetu ili roditeljima, dok njen stomak, veliko dupe, matericu i jajnike ne nosiš na svojim kostima, dok iz tvojih očiju ne teku njene suze, dok tvoje ruke ne trpe teret njenih ruku, ili tvoju glavu ne seku njene brige, nemoj da je pitaš ovakve stvari.

Jer, zaista, nije u redu.

Zatvori reklamu