Lole iz komšilukaO ljudima

Kako izgleda današnja Pepeljuga?

tekst: Radmila Radojkovic

Klasična Grimova i Diznijeva Pepeljuga bila je poslušna, strpljiva i u nepokolebljivom uverenju da se snovi ostvaruju ako ih dovoljno čvrsto sanjaš. Moralna vrlina i devojačka čednost bile su provereni ausvajs za ulazak u zonu udobne budućnosti, zonu opasanu odvažnošću, snalažljivošću i kavaljerstvom princa koji će se pobrinuti za ”živeli su srećno do kraja života” scenario. Opasnosti su ostajale na solidnom rastojanju, iza dvokrilnih zabravljenih vrata kraljevstva.

Moderne Pepeljuge su brzo shvatile da su zaštitnički nastrojeni vršnjak iz susedstva i čigrasti japi iz kancelarije preko puta, koji su u međuvremenu odmenili princa u nekoliko filmovanih verzija ove priče, samo ravnopravni saborci u tridesetogodišnjoj otplati kreditiranog života iz bajke. Marljivo su pohađale fakultete i gradile karijere, pokušavajući da sačuvaju u sebi onu šiparicu koja je izgubila pocepanu starku dok je u ponoć bežala sa školske igranke na koju joj je bilo zabranjeno da ode.

Za razliku od klasičnih i modernih, postmoderne Pepeljuge nisu završile u bajci – ni pisanoj, ni filmovanoj. O njima se retko i govori. One rade za minimalac, kreditiraju se zarad pukog opstanka i podozrive su prema prinčevima. Njihova svakodnevica je daleko manje sjajna od površine zastakljenih šaltera i ispoliranih podova čekaonica koje nam na kraju svake smene ostavljaju u amanet za naredni dan. One svoju cipelicu mogu da pronađu još jedino na sindikalnoj prodaji obuće na pet mesečnih rata.

No, ta cipelica više nije simbol sigurne i romantizovane budućnosti, niti ključ za doživotnu sreću. Ona je pre jednokratni kalauz za vrata koja modna industrija pred postmodernim Pepeljugama uglavnom zatvara. Trendovi i brendovi najčešće prevazilaze njihove platežne moći. Kada se nakon dugog radnog dana vrate u sopstvena domaćinstva u kojima ih ponovo četke i metle čekaju na gotovs, modu mogu da teraju samo pod tepih i dovraga.

Princa, neodoljivog dečaka iz susedstva i čigrastog japija zamenio je referent prodaje. Prevejani šaner sa utreniranim šarmom davno gepljenim na nekoj rasprodaji. Što šapuće milozvučno trgovačkim slengom i žargonom u pola cene. Proračunato laskav, prefrigano uporan i, na mahove, sasvim neodoljiv.

On nudi oriđiđi italijana sa duplim štepom ručne izrade, pride pendžetiran kao potkovan. Mlada dama koja toliko radi mora jednako i da se zabavlja, zarad kosmičke ravnoteže, a i piše joj u horoskopu da je čeka lud provod. On zna jedno odlično mesto i ako je on tamo ne odvede, ove cipele zasigurno hoće!

Ako ne štima, ne mari! Pronaći će on model koji bolje paše ukusu i džepu. A na pet rata, svaka je cipela jeftina. Ako se neko u familiji uskoro ženi, ima on i svadbarski šik u kome može da se igra celo veče, a zaova da ti pukne od muke što njeno krofnasto stopalo ne može da stane u tako nešto.

Ona će merkati cipelu, on će merkati nju. Poznaje ona takve – i ”prinčeve” i cipele. Taj ležerni šarmer stav je samo fasada zapravo autentičnog postmodernog princa koji se potuca od jedne do druge sindikalne prodaje, lomeći lubove novih cipela na upornim zadebljalim petama lažnih Pepeljuga, jureći proviziju i tek ponekad onu Pravu. Isto kao što je i taj dupli štep zapravo fasada jedne verovatno fušerski lepljene cipele.

Postmodernoj Pepeljugi je savršeno jasno da traži eskapizam u konzumerizmu i da će ovom princu biti Prava samo dok mu ne obezbedi proviziju. Ipak, ponekad na kraju radnog dana želi da modu ponovo tera po korzou a ne dovraga. Uostalom, proba je ništa ne košta.

Možda će ovom štiklom preorati stolove na narednoj rođačkoj svadbi, a možda će već narednog dana njome obiti vrata kancelarije predsednika sindikata koji bi trebalo da se bori za bolje uslove rada, a ne da joj podvaljuje imitaciju boljeg života na pet mesečnih rata.

Možda će je na kraju smene ovaj postmoderni princ sačekati na izlazu iz firme, mangupski naslonjen na svoj dotrajali dostavni kombi. Nikad se ne zna. Što se ove Pepeljuge tiče, sada sve zavisi od inspiracije i dobre volje nekog postmodernog tebre Grima.

Fotografije: Igor Bajić