Lole iz komšilukaO ljudima

“ZAŠTO?” nije dobro pitanje i ne odgovarajte na njega

tekst: Ana Kolar

Svaki dan ideš na posao, na predavanja, na treninge, na kavu i postoje razlozi zašto to radiš i zašto tvoj život izgleda kako izgleda. I nikad ne promišljaš svaku od stvari koja ti odgovara zbog nečega ili je dio tvoje rutine. Spletom okolnosti, odabirom i nuždom okruženi smo ljudima kojima smo okruženi pa je tako gotovo nemoguće izbjeći glupa pitanja na dnevnoj bazi.

U moru glupih pitanja ima jedno koje na prvi pogled ne izgleda i ne zvuči glupo, ali u suštini to jest. Dobro, možda ne GLUPO ali krajnje nepotrebno i besmisleno. I bezobrazno.

“ZAŠTO…?”

Koliko puta ti se u životu dogodilo da te više ili manje bliski ljudi pitaju zašto imaš nešto, zašto (ne) radiš ovo ili zašto (ne) ideš onamo? Previše puta. U 99% slučajeva prvo ustukneš, uzmeš zraka, promisliš što odgovoriti i onda kardinalna pogreška koju napravimo u gotovo svih tih 99% slučajeva, krenemo odgovarati.

Odgovorom na pitanje zašto jesi ili nisi nešto, a da se ne radi o banalnim stvarima poput zašto si obukao bijelu, a ne crnu majicu, sami sebi vežemo uteg oko noge i bacamo se u more krivih odgovora i time si postajemo više krivi nego osobe koje nam postavljaju jedno te isto besmisleno pitanje. Dokle god se ne radi o nečemu što nikome ne škodi i nema veze s poslom nikoga se ne tiče zašto nam se nešto sviđa, a nešto ne, iako smo u tom trenutku možda u manjini.

Ako ni sami ne dvojimo oko neke naše odluke, ma koliko bezvezna bila, nema potrebe da netko drugi propitkuje naš (ne)svjesni odabir. Tako samo ulazi u sferu neugodnosti i prelazi granicu nepristojnog. Zašto bi ikoga bilo briga zašto ja ne idem u crkvu, zašto ne farbam kosu, zašto studiram toliko dugo ili zašto volim trenirati?

Cilj svakoga od nas je da budemo sretni, zar ne? Da se osjećamo dobro i zadovoljno u vlastitoj koži. U redu je ako nam za sreću treba manje nego nekim drugima, isto kao što je potpuno u redu ako nekima treba više nego nama. Različiti smo i to je skroz normalno, dapače, poželjno je. Svatko od nas drugačije percipira vlastite odluke i drugačije reagira na podražaje. Dokle god do svoje sreće dolazimo bez da je netko drugi zakinut ili povrijeđen, tada nam na tom istom putu stojimo samo mi sami.

Kroz život upoznajemo različite ljude. Neki se zadrže dulje, neki odu pa se vrate, a neki se nikad više ne vrate. Postoje ljudi koji su toliko znatiželjni da bismo ih trebali što kraće imati u životu. Zovem ih demotivatorima i to su baš oni koji te stalno pitaju “A ZAŠTO OVO?” i “A ZAŠTO ONO?”. To su ljudi koji su nezadovoljni vlastitim životom pa ispituju sve i svašta. Pijavice koje te namjerno sišu tamo gdje si najranjiviji, gdje ti je koža najtanja i hrane se tvojom boli.

Demotivatori su oni koji, čak i kad im odgovoriš na sva njihova pitanja, nisu zadovoljni tvojim odgovorima jer ne priznaju ništa što se razlikuje od njihovih stajališta, izbora ili vjerovanja. Vrlo vjerojatno nisu niti toliko razočarani tvojim odgovorima koliko su ljubomorni jer tu razinu zadovoljstva samima sobom ne mogu dostignuti. Ne trebaš takve ljude i ne trebaš odgovarati na njihova pitanja. A svakako ne trebaš i ti biti jedan od takvih.

Prije nego nekog drugog pitaš “E, zašto ti…?” probaj samog sebe zapitati isto pitanje za svaki svoj izbor, od najmanjeg do najvećeg pa vidi kuda će te odgovori odvesti. Vrlo vjerojatno, ako uopće i uspiješ odgovoriti na svako “zašto”, nećeš biti zadovoljan odgovorima i razmislit ćeš što sve treba i zašto mijenjati. I onda opet to “zašto”. Začarani krug jednog ZAŠTO koje te gotovo sigurno dovodi do ruba ludila.

Ne moraš znati odgovoriti na svako zašto, a još manje ako si ga nisi sam postavio.

Zato.

Poljubac svima,

A.