Lole iz komšilukaO ljudima

“Ne” je nekada lepše od “da”

tekst: Redakcija

Kad sam juče obavio četvrti telefonski razgovor u kom sam rekao glasno i jasno “ne”, da nešto neću, ne mogu ili mi je prosto previše komplikovano, malo sam se zabrinuo: da nisam postao matoro džangrizalo koje bi se samo raspravljalo i pametovalo? Verovatno jesam. Ali me je još više zabrinulo to što mi je izgovaranje reči “ne” pričinjavalo toliko zadovoljstva.

Možda nije baš adekvatno poređenje, ali malo podseća na zadavanje udarca u nekoj kriznoj situaciji: osetiš barijeru i onda samo prođeš kroz nju. I osetiš zadovoljstvo. Ono što te je plašilo počne da te raduje. Ipak, to probijanje barijere nije ni izbliza tako bučno, kabasto i krupno kao šibanje. Intimnije je i verovatno zbog toga društveno prihvatljivo. A i ne zahteva preterane sposobnosti. Ali, pošto u današnje vreme čovek ne može baš redovno da stupa u fizičke okršaje, može barem što češće da izgovara “ne”.

Reč “da” je lepa reč. Ali nju može da kaže svako. Često i mora. Ljudi govore “da” da se neko ne bi naljutio, da ih neko ne bi odbacio, prezirao, da ih ne bi mrzeo ili im radio iza leđa. Da bi dobili sledeći posao, novac, da bi bili pozvani na slavu ili rođendan. “Da” je prilično omiljena reč i zaista ume čoveku da sačuva glavu, ali ja baš zato volim reč “ne”. Čovekov karakter gradi se od izgovorenih “ne”. To je osnovni materijal za ličnost. Onoliko smo svoji koliko puta u toku dana kažemo ne. Iako deluje da reč “da” ima veći zaštitni faktor, ono što nas zapravo čuva kao ljudska bića je “ne”. “Ne” stvara sukob, a sukob je jedina situacija u kojoj stvarno vidimo ko smo, šta smo i od čega smo sazdani. A onda možemo i da se popravljamo. “Da” održava status quo i znači stagnaciju.

I taman što sam se potpuno uživeo u ratoborno radovanje svakoj mogućnosti da kažem “ne”, zazvonio je telefon. Video sam tvoju sličicu, kliknuo na slušalicu i, smejući se sam sebi, rekao najmekše “da” koje je univerzum u tom trenutku smeo da čuje.

Allforman – Igor Karanov

Zatvori reklamu