Lole iz komšilukaO životu

Kešanski: Sve moje smrti

tekst: Jovana Kešanski

Ona je sada na petom spratu zgrade u svom stanu. Bliže nebu nego zemlji. Verovatno leži, tek po nuždi hoda. Sa glavom bez kose i pozajmljenom nečijom perikom. Bez gipkosti kojom je ko mlada gazela skakutala unakrsno ulicama i zanosna prkosila muškarcima.

Možda se smeje ponekad. Ranije se smejala uvek.  Možda je boli. Boli je sigurno, nadam se samo da ne traje dugo. U kalendaru je flomasterom zabeležila neke “zračeće” dane. Tada sa najgorim, nestaje i najbolje od nje. Napisala mi je pesmu kada sam se udala.

Plašim se da je posetim. Rekla sam jednom, ja sam plačipička koja je zbog ovakvih, surovih obrta života do sada umrla već nekoliko puta.

Prvi put sam umrla zajedno sa svojim školskim drugom kom su u dvadesetoj rekli: “Imaš karcinom testisa, al biće to sve u redu”. Nije bilo u redu. Jer da jeste, ne bismo ga nikad u zemlju spustili i zamolili je da bude dobra prema njemu. Topla i blaga, ako je moguće. Igrao je rukomet. Smejao do iznemoglosti, toliko jako i glasno da bi mu suze tekle iz onih bistrih plavih očiju. Nebo je nekim danima plavlje nego inače. Tada nas on sigurno gleda.

Drugi put sam umrla kada je umro otac moje prijateljice. Nisam ga dobro poznavala, ali sam ga tih meseci upoznala kroz njenu nenametljivu priču o tome kako je svakim danom sve slabiji i kako srasta svojim mršavim, iznemoglim, namučenim bićem za trosed u dnevnoj sobi. Tu su ga legli, da može ponekad da pogleda film ili vesti. Da ne bude odvojen kada komšije svrate na kafu. Da može da čuje zveket tanjirića, glas ljudi, kuckanje velikog zidnog sata, decu sa hodnika zgrade, da može da još uvek oseti život.

Umrla sam noć pre njega. Bilo je devet kada sam izdahnula. Dobro se sećam jer sam nekoliko minuta pre upokojenja srela nju. Rekla mi je držeći ceger u rukama: “Idem da kupim gazirani sok, kafu i nekoliko flaša piva dok se radnja ne zatvori. Mislim da tata neće izdržati do jutra.”

Njena snaga, pribranost i spremnost na odlazak oca, iščupala me je iz sopstvenog bića. Danima sam posle njenih reči i tog susreta pred prodavnicom, pokušavala da se vratim među žive, nije mi išlo. Svaki put kada bih poželela da otkinem komad hleba i nahranim telo, ko da bi hiljade mrava počelo marš unutar mene, parališući me svojom kiselinom. Udovi bi mi postajali mlitavi i neupotrebljivi. Neprekidno sam razmišljala o njenoj pribranosti. O svesnosti da gubi oca za koji sat ili minut, al ipak vodi računa da kuća bude domaćinska, da bude dovoljno soka i kafe za sve ljude koji će tiho ući da pruže utehu.

Treći put sam, za kratko vreme, umrla nekoliko dana nakon smrti sestre mog prijatelja. Imala je smaragdno zelene oči. Lep, širok osmeh. Paž frizuru. I tek dvadesetisedam godina. Premalo za bilo šta, posebno za odlazak. Nešto je opipala i to nešto ju je uzelo. Brzo. Toliko brzo da se niko nije mogao pomiriti da je više nema.

Tri smrti za kratko vreme. Njihove, i moje. I bezbroj njih između. Svaki naredni put sam umirala bolnije i duže.

Svaki put mi je bilo teže da se vratim u realnost. Jer realnost je surova, oduzimala mi je neke ljude, kurva sebična, oduzimala je meni bliskim ljudima najbliža bića. Oduzimala mi je mir. Upoznala konačno sa strahom.

Postala sam besna. Na Boga najviše, loš sam vernik. Jer otkud mu ideja da sebi dovodi dobre ljude, mlade, željne života? Otkud mu ideja da ih tako muči, da svima oko njih prelama rebra od boli?

Kako sad to? Mučilo me je traženje odgovora. A onda mi je neko rekao: “Pa i ti kad zađeš u baštu, biraš sebi najlepši cvet.” Nije me to umirilo. Niti vaskrslo. Verujem da nikada ni neće. Potrebno mi je bolje objašnjenje, ako se ono kada govorimo o smrti uopšte može dati.

Imala sam dvadesipet i prvi put sam se do kosti uplašila umiranja. Ležala bih na krevetu i satima razmišljala o smislu života, o umiranju, o ciklusu, o početku, o kraju, više od svega o onome što je između njih, što ih spaja. I trajalo je sve to. Probudili su se ti neki uporni demoni i ja sam se rvala sa njima kako sam znala i umela. Nekad bi mi telo gubilo dah od te borbe. Bilo je teško.

Ljudi oko mene nisu mogli da me razumeju. Ne znam ni da li su pokušavali. Nekima je sve to bilo čak i smešno. Stvar sprdnje i podjebavanja. Govorili su mi da rak nije zarazan. Nisu mogli da shvate da sam se najmanje od svega plašila bolesti, a više od svega saznanja da nema pravila.

Da nema pravila.

I da je sve moguće. I da budeš mlad i bolestan. I da si bio uvek nasmejan, a eto te u ladnoj zemlji. I da možeš da odeš na fudbal i posle umreš od srca dok nazdravljaš pobedničkom golu. I da možeš da budeš onaj što iz Crkve ne izlazi, a već si krenuo mlad gore. I da možeš biti čovek koji nikad nije zapalio duvan, a na plućima ti tamna mrlja. I da možeš da budeš tek postala majka, a već sa maramom na glavi trebaš novac za dalje lečenje.

Da može da bude gadno, prilično gadno. Usrano. Iznenadno. Mučno. Tupo. Nepravedno. Ponižavajuće. Sramno.

Uplašila sam se nepredvidivosti života, one kojoj sam se do tad radovala. I naše nemogućnosti da kontrolišemo sve što bismo želeli, koliko god se trudili.

Prošlo je neko vreme. A onda se primirilo. Više se ni ne sećam kako. Samo znam da se primirilo. Primirilo se onda kada sam shvatila da umirem pre smrti. Da sam mrtva, a živa. Da sam hladna, a krv mi topla. Da mogu da hodam, a u mestu stojim. Da mogu da dišem, a gušim se. Da mogu da letim ako hoću, ali tonem.  Da ne živim život, već svoj strah.

Primirilo se onda kada sam shvatila da mnogi umiru pre smrti i da ne želim da budem kao oni. Viđam ih i jezivo izgledaju. Primirilo se kada sam se prepustila, životu kao reci. I umesto da tonem, počela da plivam. Vremenom sam usavršavala stil. Sada tako dobro leđno sečem reku. Uglavnom uzvodno. Jer nizvodno mi svakako sleduje, svakome od nas.

Sve se primirilo kada sam počela da živim u sadašnjosti, a ne u godinama koje tek treba da dođu i o kojima malo šta ja mogu znati. Primirilo se kada sam shvatila da možda ne možemo da izbegnemo sudnji dan, ali da ove dane koje imamo možemo dobro da živimo. Da se bar potrudimo. To je najmanje što možemo da uradimo  za one koji su prerano otišli i koji bi tako voleli da su na našem mestu, među nama, živi i slobodni da urade šta god požele.

Primirilo se. Ali se nikad nije smirilo. Niti će. Previše je onoga što još uvek ne mogu da razumem.

Zatvori reklamu