LjudiRadoznala Lola

Na njegove lepinje miriše ceo grad: Tajna dedinog recepta iz 1945.

tekst: Redakcija

Jesu li mlake, vruće ili rešije? Volim kod vas da trgujem – kaže starija gospođa, redovna mušterija, kroz prozorče jedne od nastarijih pekara u Novom Pazaru i bira veliku lepinju od 500 grama, odnosno piticu, kako je vlasnik naziva.

U ovom lokalu kod Albina Kolašinca (35) izbor peciva nije veliki, ali tradicija, recept i kvalitet traju već 70 godina. Njegov deda Adija i otac Besim godinama su od 1945. mesili i razvijali testo, posle ga pekli u staroj peći, a i sam Albin je uz njih, od svoje jedanaeste godine upijao znanje i iskustvo. Čak i da ih ne probate u Staroj čaršiji, od ovih vrućih i nestvarno mekih lepinja ne možete pobeći u Novom Pazaru, jer će vam biti ponuđene u ćevabdžinicama, napunjene vrućim pazarskim ćevapima.

– Prvo sam naučio da prodajem, a onda da pravim proizvode. Sa 17 godina postao sam majstor pekarstva, a od 2009. godine, kada mi je otac preminuo, i glavni u ovoj pekari. Nastavio sam da se zanat ne bi ugasio, a i nisam imao drugi posao. Hvala Bogu, snašao sam se i sada sam tu gde jesam – priča mi dok priprema testo pred ubacivanje u peć.

Najveća gužva ispred radnje je svake večeri, tokom Ramazana, kada ljudi posle celodnevnog posta dolaze po večeru
Osim lepinja, u izlogu su i kifle, takođe po starinskom receptu. Albin kaže da ljudi koji žele da se podsete đačkog doba, dođu ovde da probaju kifle koje se na isti način prave kao kad su bili školarci.

– U lepinje idu: brašno, voda, so i germa, odnosno kvasac. Ovakav izgled dobijaju jer ih pečemo u prirodnoj furuni, na drva, na jakoj temperaturi od 300 do 350 stepeni. Deda je nekada davno pravio kvasac kuvajući plodove breze koji vise na drvetu, a koristio je i nohut, vrstu leblebije. Nisu imali bojler, nego su donosili vodu sa reke Raške i grejali je – seća se.

Moj sagovornik dolazi na posao u pola tri ujutru i završava ga 12 sati kasnije. Zbog toga leže oko devet, ali obavezno odspava koji sat popodne.

– Ako hoćete da radite ovaj posao, morate da se prilagodite ovakvom stilu života. Zato nije lako naći radnike, ljudi misle da je ovo jednostavan posao, ali ne izdrže dugo. Sada nas četvorica radimo u pekari. Moj sin Kerim ima osam godina i za sada mu je ovaj posao interesantan. Imam i dve ćerke, navrate ponekad. Voleo bih da sin nauči zanat, ali, da budem iskren, maštam o tome da ga vidim u belom, doktorskom mantilu, umesto pekarskog – rekao mi je Albin.

Pricesadusom.com

Zatvori reklamu