Ljudski odnosiPraktična Lola

U oprostu nema ničeg jednostavnog

tekst: Lola Magazin

Kada razmišljam na ovu temu, a razmišljam često, prvo što mi odjekne u glavi je ona poznata rečenica: „Oprosti zbog sebe.“ Oh da, slažem se, zaista treba da oprostimo zbog sebe. Međutim, ono što muči nije zašto, nego kako da oprostimo? U raznim literaturama, pa i kroz savete koji dolaze od drugih ljudi čitam i čujem opet onu dobro poznatu rečenicu: „Jednostavno pusti to što te je povredilo.“

Svaki put kada bih se susrela sa ovom, mogu je slobodno nazvati, frazom osetila bih žaoku ljutnje. Žaoka je u ovom „jednostavno“. Šta to treba da znači? Šta to govori o meni, ako ja ne mogu niti jednostavno, niti da pustim? Da li sa mnom nešto nije u redu? Ne, sa mnom je sve u redu. Situacija je sledeća – U oprostu nema ničeg jednostavnog. Oprost je rezultat procesa opraštanja. Da, tako je, i kao što je to slučaj sa svim procesima, i ovaj traje, nekad duže nekad kraće, ali traje i nije jednostavno.

Da bismo stigli do svoje destinacije oprosta, moramo od nečega početi. To je možda i najteži deo. U jednom trenutku sam primetila kako se dugo i konstantno vrtim pretežno oko dva pitanja:

„Kako je ta osoba mogla da me povredi?“ i „Zašto je to uradila?“

Stalno sam se misaono vrtela u krug, pokušavajući da shvatim šta se desilo i šta je dovelo do toga da me neko povredi. Nemogućnost da shvatim udaljavala me je od toga da prihvatim. Čini se da ćemo ponekad lakše oprostiti ako možemo da razumemo razloge zbog kojih nas je neko povredio. Možda smo mi nekad povredili nekog baš iz istih ili bar sličnih razloga, pa nam je lakše da razumemo, čak i da opravdamo tu osobu. Međutim, to nije uvek moguće. Ponekad tuđa ponašanja izlaze iz naših okvira razumevanja. Ponekad nas ljudi liše objašnjenja. Ponekad nas ostave bez izvinjenja. Uostalom, da li će nam iskreno izvinjenje pomoći da brže oprostimo? Iskreno izvinjenje možda neće uvek i u svim situacijama dovesti do oprosta i neće zaceliti sve rane, ali može nam pomoći u našem procesu. No, šta znači iskreno izvinjenje? Ono znači prihvatanje činjenice da smo svi, uključujući i nas same, pogrešivi i da smo spremni da preuzmemo odgovornost za svoje ponašanje.

Međutim, šta da radimo kada ne možemo sebi da opravdamo tuđe ponašanje i pri tom izostane izvinjenje? Kada se zakopamo u svaljivanju krivice što smo povređeni, ostavljeni, nepravedno okrivljeni… Moja polazna tačka bila je okretanje fokusa pažnje sa: „Kako je neka osoba mogla da me povredi? Zašto je to uradila?“ na pitanje „Zašto ja ne mogu da oprostim? Šta je to što me koči? Gde je kod mene zapelo?“

Čini mi se da je tek u tom momentu krenuo moj proces opraštanja. I ja sam morala da preuzmem odgovornost. Nesposobnost da oprostim pripadala je meni. Konačno sam počela da se okrećem sebi, da istražujem svoje misli, osećanja i ponašanja. Okanila sam se neprekidnih pokušaja da razumem drugu stranu, pri tom često okrivljujući je za nanetu štetu. Čačkala sam i čačkala, i jedna misao se stalno približavala i udaljavala, shvatila sam da je u njoj rešenje, ali da se bojim da tu misao prihvatim. U nemogućnosti da doprem do toga šta me muči, zamolila sam prijateljicu da mi jasno i glasno postavi pitanje: „Zašto ne mogu da oprostim?“ Kako je izgovorila rečenicu, tako su mi na oči udarile suze, a onda se iznedrio odgovor: „Ako oprostim to bi značilo da skidam svu odgovornost sa osobe za to što mi je uradila i što me je povredila! Kao da joj dajem blagoslov da nastavi dalje mirno.“ Kako sam izgovorila, tako sam ostala šokirana i postiđena svojom rečenicom! Odakle meni ovo? Nema logike u tome. Osećaj odgovornosti nije nešto što možemo nekome da nametnemo, a ni da oduzmemo. Svi mi smo odgovorni za svoje postupke, samo neko tu odgovornost prihvata, neko ne. Ovo je za mene bio ključan trenutak, kao da mi se već sa ovim uvidom skinuo deo tereta. Možda vaš razlog nije isti kao moj, ali budite hrabri da istražite gde je zapelo.

Ako još uvek ne možete da poželite sve najbolje osobi koja vas je povredila, to je u redu i to je ljudski. Ne treba da se stidimo toga i da bežimo od svoje tamnije strane. Bežanje i nesuočavanje sa sobom, uskraćujemo si mogućnost da budemo iskreni prema sebi i otežavamo si put do postizanja blagostanja. Naravno, većina nas neće biti ponosna na taj deo sebe, ali samo kroz prihvatanje da se trenutno tako osećamo dajemo si prostora da poradimo na tome.

To je još jedan razlog zašto oprost nije jednostavan. On nas tera da se suočimo sa svojom ranjivošću i povređenošću, da osetimo bes, ljutnju, razočarenje i druge neprijatne emocije, ali to je i prilika da ih ispitamo i bolje upoznamo uzroke njihovog javljanja. Da bolje upoznamo sebe. Na kraju krajeva, važno je da prihvatimo da smo odgovorni za svoj oprost, jednako kao što su drugi odgovorni za svoje ponašanje koje nas je povredilo. Oprostiti drugome je odgovornost prema sebi, kako bi ustvari mi bili ti koji će dalje nastaviti mirno i kroz oprost, omogućiti sebi psihološko blagostanje. Tako da, ovo nas vraća na početak… Oprostite zbog sebe. Samo imajte na umu da je to proces, da nije jednostavno i ne pušta se lako. Pre bih rekla da otpuštamo deo po deo. Ne kinjite sebe što vam treba vremena, nekad i više nego što ste to možda očekivali od sebe.

Ako vam je u procesu opraštanja potrebna podrška, ne ustručavajte se da svoje emocije i misli podelite sa vašim osobama od poverenja, ili da potražite pomoć od stručnih lica, psihologa ili psihoterapeuta. Patnja i bol su sastavni deo života, ali kako kaže Antonio de Melo: „Dani sreće i radosti su prijatni i pružaju nam mnogo zadovoljstva, ali vreme patnje je ono što nam omogućava naš lični razvoj. Nemojte protraćiti svoju patnju.“

Vanja Orlović, master psiholog