Lole iz komšilukaO životu

Devojčica iz vode

tekst: Srbijanka Stanković

Jeste li vodili jednogodišnje dete na odmor? Niste, jer reč odmor gubi svaki smisao kada su ljudski mladunci u njenoj blizini.

Mislila sam da je ekstremni sport letenje paraglajderom ili bandži džamping, a onda smo Žmu i ja rešili da naše zlatno dete odvedemo na plažu. Posle tog prepodneva shvatila sam šta je avantura, kao i da se zlato topi na suncu.
Kalina, devojčica iz vode, doslovno ne želi da izađe iz vode. Voli šljunak, mrzi pesak. Voli pesak, mrzi šljunak. Beži od suncobrana, a onda od sunca. Ne podnosi kremu za sunčanje, a onda mi je donosi da je namažem. Pre plaže: doručak. Hoće hleb, neće hleb. Hoće sir, neće sir. Seti se da nije popila mleko. Popije tri gutljaja, pa skiči da dobije vodu. Oho ho, kiselo mleko! Traži kašičicu. Hoće sama da se služi. Maže sebe i sve oko sebe. Onda otkrije da su zalogaji slađi ukoliko trči po terasi. Njeno trčanje je teturanje tek prohodale balerine. Vreme za doručak i pripremu za izlazak se rasteže do neprepoznatljivih razmera. Ono sto je polusatno pripremanje kod kuće pretvara se u celoprepodnevno razvlačenje na moru. Ipak, ironično, vreme protrčava obalom i mi, roditelji, u jednom trenutku shvatimo: Opet smo okasnili!

Avantura počinje tek tada u odluci da se ipak (poput iskusnih kampera) natovarimo torbom, rancem i deset kesa i krenemo put plaže. Put do morske obale je lak ukoliko krenemo bez kolica (što je najveći apsurd jer su nam svi rekli da su kolica spas). Tek prohodala balerina odbija da se vozi i nosi, jer samo ona ume da gura kolica hodajući pored njih. Do plaže napravi sedam pirueta i oguli koleno. Svi porodično preživimo tu kataklizmu bez suza.

Negde posle pola sata prikupljanja kamenčića kao najvećeg blaga, moje prigušene misli polako dobijaju svoj glas.
Zbogom, čujem, zbogom ležanje na plaži. Zbogom, opuštanje uz šum talasa. Zbogom, plivanja do bova. Zbogom, čitanje na pesku. Zbogom, duga tuširanja. Zbogom, romantične šetnje kraj mora. Zbogom, večere uz slatka vina. Zbogom,more kakvog se sećam.

– ‘Ajde!

Moja vesela žabica zna svega tri reči: baba, ‘ajde i tata. Odlično ih kombinuje sa “Am, hm” mrmljanjem i kažiprstom.
Taj osmeh, da vam kažem, i ne traži reči. I ona će njime da promeni svet.

Onda shvatim, svako “zbogom” napravilo je mesta za jedno “dobro došli”.

Dobro došli, beli mlečni zubići što kidate koru hleba. Dobro došla, magična stopalca, što premeravate dužinu plaže. Dobro došla, srećo, kad prvi put proučava školjku. Dobro došlo, ushićenje, kad shvati da je more isto što i njena zelena kadica za kupanje. Dobro došlo, detinjstvo, obnovljeno i novo. Prvo puštanje zmaja i sladoled u kornetu. Dobro došle, kule od peska i popodnevne dremke. Vredite više od svakog zbogom.

Avantura zvana odmor može da počne. Samo ćemo joj promeniti ime u srećno detinjstvo, a u kofer spakovati bezgranično strpljenje i ljubav.

P.S. Upozorenje kaže: ne pokušavajte ovo kod kuće. Sva životna slast leži u tome da ipak probate.

Zatvori reklamu