Lole iz komšilukaO ljudima

Na Fejsbuku smo svi zanimljivi, uspešni i srećni

tekst: Srbijanka Stanković

“Fejsbuk je sad ušao u neku destruktivnu i negativnu fazu, tako da je najbolje ništa ne komentarisati”, svetlelo je na mom ekranu. Jedna nova, a opet tako poznata istina.

Zašto to radimo, zapitala sam se. Zašto čitamo gomilu ružičastih tekstova o tome kako treba živeti (s osmehom), a onda od obične društvene mreže napravimo mrežu ogorčenih, primitivnih i namrgođenih ljudi? Uprljali smo sve čega smo se takli, jer žmurimo tamo gde treba da gledamo, a budno pratimo ono što nas se ne tiče.

“Ništa novo pod suncem”, rekao mi je Žmu, “Ljudi se samo ponašaju u skladu sa onim što jesu. Čak i kad se pretvaraju da su bolji ili drugačiji. Razumeš? I u toj želji da se prikaže u boljem svetlu možeš da prepoznaš čovekovu čudnu prirodu.”

Što duže mislim o njegovim rečima, sve više mi se čini da je Fejsbuk jedan veliki socijalni eksperiment. Nigde se jasnije ne otkriva naša potreba za isticanjem znanja, lepote, postignuća. Na Fejsu smo svi srećni, zanimljivi, uspešni, a u komentarima zajedljivi. Svako može biti fotograf, pesnik, pisac. Na Fejsu možeš (kao i u životu) da imaš dva lica. Umesto dva obraza – nijedan obraz i deset profila.

Kategorije “istinitog” i “lažnog” takođe imaju novu dimenziju. Sve je istina i sve je laž, zavisi sa koliko profila gledaš. Možeš da komentarišeš, vređaš, pametuješ, pohvaljuješ, ismevaš. Možeš da kupuješ, prodaješ, objavljuješ i deliš. Tvoj profil je tvoje carstvo i tu si sam svoj gazda. Što, mora se priznati, u životu nije čest slučaj. U tome i jeste glavni i nerazmrsivi čvor.

Kad god naiđem na taj fenomen, ja se zapitam zašto tvoje onlajn i oflajn lice nije isto? Zašto moraš da spustiš drugog da bi uzdigao sebe? Koliko ti je loš dan pa hoćeš i moj da upropastiš? To me vrati na komentar sa početka teksta: “Fejsbuk je sad ušao u neku destruktivnu i negativnu fazu, tako da je najbolje ništa ne komentarisati.” Prevedeno na srpski – ako komentarišeš, sam tražiš đavola.

“Traženje đavola” je lak i nepromišljen posao. Na primer, dopada ti se neki film, napišeš komentar kako je film odličan, bolji nisi gledao. Čini se da tu nema prostora za napade. Odjednom se javi neki samoproklamovani filmski stručnjak. On kaže da je film poslednji promašaj kinematografije i da si ti glup što ti se sviđa. Ima li svrhe braniti se? Ako nabrojiš svoje argumente nećeš ga ubediti u suprotno, isto kao što njegovo površno mišljenje da si glup neće učiniti da ti se film manje sviđa. I to je bezazlena stvar. Ljudi su “bez dlake na tastaturi” kad treba da ocene kako radite svoj posao, kako se volite ili kako čuvate svoje dete. Najkraći put da pokažeš koliko si uspešan u svojoj struci, srećan u vezi ili marljiv u roditeljstvu jeste da napišeš otvoreno kako to drugi nisu. Ili da generalizuješ stvari. Ili da brkaš babe i žabe.

Jer ako je žena uspešna lekarka, putuje s drugaricama (ili ne daj, Bože, sama) onda je lako zaključiti (i napisati!) da je frigidna, zlobna i teška. Sledeća stanica: starost s mačkama i psima. Ako je majka nahranila bebu šargarepom kupljenom u prodavnici – ona je loša majka? Dobre majke same sade u dvorištu povrće za svoju decu.

Etiketiranje i postavljanje dijagnoze je takođe nešto što ćete dobiti besplatno na mreži. Potrebno je samo da kažete šta mislite i uvek će se naći neko ko misli suprotno. Za mene je jezik ono što je po definiciji: osnovno sredstvo sporazumevanja. Da bismo učinili život jednostavnim, najbolje je da koristimo reči za ono čemu služe. Da se (spo)razumemo. Bez spora, ako je moguće. Saslušaš drugu stranu, proširiš svoja razmatranja i vidike i nastaviš dalje.

Tamo gde se razgovor zaglavi i zapne, uvek je bezbolnije (ne)stati. U tome valjda i leži sloboda govora – svako ima pravo da je iskoristi na koji način hoće. Kad nisi u skladu sa sobom, ne možeš biti ni u skladu sa drugima. Ni onlajn, ni oflajn.Sa druge strane, ako imaš svoj mir van mreže, Fejs ti ne može ništa.

Ipak, pazi šta komentarišeš.

Zatvori reklamu