Lole iz komšilukaO životu

Kešanski: Rekli su ti…

tekst: Jovana Kešanski

Rekli su ti da voliš svoje telo kakvo god da je.

Da ne mariš mnogo ako su ti noge debele ili ko prut tanke, ako su ti grudi male ili preteško velike, ako imaš stomak koji ne nestaje ni kad vazduh udahneš, ako su ti stopala kvrgava i lice rošavo, ako si ko izvajana, ali ipak nezadovoljna. Rekli su ti da čar dolazi iznutra i da zato ne plačeš nad onim što te spolja obavilo. Da je sve to sa lepotom prolazno, prividno, varljivo.

Ali ti nikada nisu rekli kako da zavoliš sebe bez obzira na telo u kom si. Kako se to radi, koliko traje, ima li neki ubrzani kurs “zavolite svoje telo”, jer pritisak je velik i svi su tako zategnuti i vitki i nasmejani i poželjni.

Nisu ti rekli da ne postoji buvljak kože na koji možeš da odeš i pazariš drugu kad ti tvoja postane tesna i teška.

Nisu ti nikada rekli kako da upoznaš i zavoliš ono svoje ispod površine, ono najvažnije, ono što će te zauvek posebnom činiti i zbog čega ćeš biti srećna u kakvom god telu da boraviš.

Rekli su ti da bi trebalo da završiš fakultet, da budeš obrazovana i da imaš to na papiru kao dokaz. 

Ali ti nikada nisu rekli šta da radiš kada taj papir niko ne bude hteo da pogleda, kada već i sama zaboraviš da si ga nekad učeći stekla, kada upadneš u zamku verovanja da bi on trebalo da ti otvori sve i jedna vrata, sam po sebi, kada ti postane teret, a ne olakšica.

Nisu ti nikada rekli da se najpotrebnije i najvažnije znanje stiče na ulici, u dodiru sa životom, grubo ili nežno, sa suzama ili bez njih, u razgovoru sa opipljivim ljudima, a ne sa onima što su slova na papiru, u razgovoru sa ljudima koje možeš da dodirneš, namirišeš, zavoliš ili zamrziš, privučeš ili odgurneš, sa onima koji su živi, ranjivi i zbunjeni ko ti.

Nisu ti nikada rekli da tek tada počinješ zaista da učiš i da ćeš učiti dok si živa, svaki minut, sat i dan, uglavnom na mestima koja ne mirišu na knjige.

Rekli su ti da je razvod posle smrti bližnjeg, najveći šok za čoveka.

Ali ti nikada nisu rekli kako da nakon razvoda nastaviš dalje. Kako da guraš u tim prvim mesecima dok te još jede navika koju ste imali, dok još uvek pred očima vidiš njega bilo da ti se od prizora plače ili povraća, dok te deca vuku za suknju i pitaju gde je tata, dok ti se duša lomi jer ne znaš koji je pravi odgovor, dok preuzimaš krivicu, dok se plašiš da ste ih povredili, da si ih povredila i da će zbog toga postati ko zna kakvi ljudi, bezosećajni, nesretni ili besni. Nisu ti rekli koliko će ti trebati snage da kreneš sama dalje, koliko god da si sad slobodna da trčiš.

Nisu ti nikada rekli kako da vaskrsneš, ako si sa razvodom umrla, kako da prihvatiš da se eto, desilo i tebi.

Rekli su ti ko tebe kamenom, ti njega hlebom!

Ali ti nisu rekli šta da radiš kada ti ponestane brašna, kada više ne znaš iz kog dela sebe da skupiš toleranciju, popustljivost, razumevanje, opravdanje za svakoga ko te udara, rukama ili rečima. Kako i od čega više da zamesiš taj hleb. Kako da napraviš štit za sebe od onih koji te neprekidno povređuju. Kako da ostaneš pribrana i gorda dok krvariš. Kako da letiš gore, dok te oni vuku dole, kako da ostaneš čista, dok te oni svojim prljavim rukama dodiruju i čupaju.

Rekli su ti kad je teško, biće bolje.

Ali ti nikada nisu rekli kako da tromim nogama ustaneš iz kreveta, kako da se drhtavim rukama umiješ, promeniš detetu pelenu, očistiš šargarepu, iskostiš meso, kako da plačljivim glasom ispričaš bajku pred spavanje, kako da odeš na posao i budeš koncentrisana, kako da opereš kosu, kupiš kupus na pijaci, progutaš komade hrane iz tanjira, kako da teraš dok ne dođe to bolje, jer skoro da ne dišeš, problemi su te toliko pritisli da misliš da će pluća da ti puknu, noge se prelome, oči ispadnu, krv iz srca iscuri možda baš na pijaci.

Rekli su ti ljudski je praštati.

Ali ti nikada nisu rekli kako ponovo da izgradiš poverenje. Kako ponovo da pričaš sa nekim ko te je izneverio i da li da ikada više isto pričaš. Kako da mu otvoriš srce, kad si ga već jednom zatvorila i posle toga izlečila. Kako da nastaviš po “starom” i da li treba da nastaviš tamo gde se prekinulo. Kako se ponovi uči da veruješ nekome ko te je povredio.

Rekli su ti gledaj da se dobro udaš.

Ali ti nikada nisu rekli da dobra udaja nema nikakve veze sa novcem, već oduvek i zauvek sa ljubavi. Da udaja nije proračun, nije matematika, nije moje i tvoje, i više tvoje nego moje, već naše. Nisu ti rekli da je dobra udaja kada kraj sebe imaš dobrog čoveka, strpljivog, razumnog, vrednog, duhovitog, onog sa kim će ti biti milo da pričaš ili ćutiš, ili samo budeš, kada leptiri pomru vremenom. Koji će ti hraniti duh, a ne telo. Koji ti neće okrenuti leđa, kada ne budeš više zabavna, lepa i mila. Zbog koga ćeš se svakim danom osećati boljom osobom, zbog kog ćeš se smejati i u sebi vikati “vredelo je”!

Nisu ti rekli šta da radiš ako si ih glupo poslušala pa se zbog koristi udala, pa sada sediš sama i sva u luksuz obomotana, a crnina ti preko duše navučena.

Rekli su ti toliko toga, ali ti nikada nisu otkrili suštinu. Jer nisu mogli. Niti će ikada moći.

To su velike istine koje ćeš morati da otkriješ sama, lakšim ili težim putem, brže ili sporije, sa kajanjem ili bez njega, jača il slabija.

Spremi se.

Zatvori reklamu