Razno

Kešanski: Ne trebaju mi…

tekst: Jovana Kešanski

Ne trebaju mi oni što će se hraniti mojom mukom, bila ona umišljena ili stvarna. Što će je velikom kašikom grabiti da svoje probleme umire. Što će zavlačiti prst u moju ranu, i uvrtati ga suptilno da me krv još više napusti. I pri tom govoriti „sve te razumem“. Što mi merkaju kuću, i brak. Što mi merkaju vreme odlaska i dolaska sa posla, dužinu i prozirnost haljine, visinu potpetica. Što merkaju ima li paučine iznad mojih ulaznih vrata i ko mi kosi travnjak ispred kuće. Što računaju koliko vremena moje dete provodi sa babom ili tatom. Što vole da misle da sam propala, jer sam ostala da živim u malom mestu u dva metra širokoj ulici, jer ko još danas ne beži u grad i ne vija karijeru. A kada pobegnem u grad, ni onda im neću valjati.

Ne trebaju mi oni što kukaju kako je sve sranje i kako klizimo u beznađe. Od te priče ja nemam ništa. Ne zanima me ko je dobio posao partijskom linijom, niti šta je sve trebalo da uradi da bi uspeo u tome. Ne zanima me koga Vučić pljuje niti ko pljuje Vučića, jer o koncu glasate za njega. Ne zanima me ko kupuje i za koliko para fakultetsku diplomu. Ne zanima me da mi pričate šta biste vi uradili kada biste bili premijer ili direktor neke firme ili selektor fudbalske reperezentacije ili Novak Đoković.

Ne trebaju mi oni što od sebe prave žrtvu, jer su željni da dobiju pažnju, makar ona stizala i iz samilosti. Ne trebaju mi ljudi koji pokunjeno šetaju kroz život, čekajući da drugi vide koliko su oni jadni i pomognu im. Ne trebaju mi oni koji su pre osam godina doživeli sitan pad, ali i danas sa jednakom strašću pričaju o tome, zakopani u mestu, bez želje da nastave dalje.

Ne trebaju mi ženturače zavisne. One što se bave tuđim telom, dupetom, otrembešenim ili malim dojkama, što sede na klupi tri sata dnevno i pljuckaju suncokret i ružne reči. Ne trebaju mi žene dokone, one što misle da su bolje od mene ili tebe, da su veće majke i vernije supruge jer su stalno ispred ili u kući, odane domaćinstvu ko pas. Ne trebaju mi žene neostvarene, one što moje ili tvoje ambicije opisuju rečima „šta se ona popicila“. Ne trebaju mi one koje žive svačiji samo svoj život ne umeju.

Ne trebaju mi licimeri. Oni što će mi pričati kako si ti promašen slučaj, a tebi će već sutra reći da si na dobrom putu, samo da bi te gurnuli u još dublji jarak. Jer pripremili su tu kašiku i žele da se slade tvojom mukom.

Ne trebaju mi neradnici. Oni što svoju lenjost promovišu na mrežama kao feeling relaxed. Oni što čekaju da im momak, muž, ili otac i majka kupe dopunu da bi imali internet, da bi mogli da okače kako se silno provode u životu (na račun tuđih leđa). Oni što nemaju za cigare, ali će ponosno reći „nisam ja za svaki posao“ i ispod brka se smejati tvojoj potrebi da radiš šta god, dok ne bude bolje.

Ne trebaju mi oni što ne umeju da slušaju. Što klimaju glavom i merkaju šta se radi za susednim stolom. Što nameću svoje, ne uvažavajući moje.

Ne trebaju mi oni što su umrli pre sudnjeg dana pa ko kakvu zarazu šire svoju smrt. Oni što su žući od najtežeg bolesnika, sa lošim zadahom od reči koje pljuju. Oni što imaju sve uslove da se raduju i vesele i u obrazima rumene, ali biraju da budu usahnuli i ljušturasti.

Ne trebaju mi oni što u svojoj kući žele mir, a u mojoj ili tvojoj podižu buku. Što mi pričaju kako ih svekrva i svekar povređuju, zaboravljajući kako su oni druge nekad isto tako povređivali. Što se čude i pitaju šta su Bogu zgrešili, a do juče su nam haos u životu pravili. Što nikako da shvate da se žanje ono što poseješ. I da njihova muka ima veze sa onom koju su meni ili tebi priređivali. Valjda je to neka pravda, iako mi se takav način njenog isterivanja ne dopada. Neka svima bude dobro.

Ne trebaju mi ljudi koji ne umeju da kažu pogrešio sam, razgovarajmo, izvini, kako da popravim, oprosti. Što ne žele da čuju svaku od ovih reči, uvređeno podižući nos. Ne trebaju mi oni koji ne umeju da kažu život je lep, uspeću, najbolje tek dolazi, probaću. Kojima manjka vera. Koji ne umeju da plaču. Da se iskreno smeju.

Ne trebaju mi oni koji misle da bolje od mene znaju kako bih trebala da živim, i gde da živim, i koliko bi trebala da zarađujem i gde da radim. Oni koji za ozbiljno misle da znaju šta je najbolje za mene. Ne trebaju mi oni kojima stalno zbog nečega treba da se pravdam. Iscrpno je to.

Ne trebaju mi površni ljudi, oni koji „zaključuju“ na prvu, bez rasuđivanja, skloni generalizacijama i donošenju brzinskih sudova na osnovu nečije kuloarske priče, ili pompeznog natpisa u novinama. Oni koji mi svojim nepromišljenošću mogu napraviti problem u životu. Oni koji štede mozak.

Ne trebaju mi oni koji ne umeju prihvatiti moje slabosti, dok ja oberučke pokušavam prihvatiti i razumeti njihove.

Ne trebaju mi oni koji će me osuditi, pre nego me upoznaju.

Trebaju mi ljudi zbog kojih ću posle dugo vremena da kažem: „ovo je dobro mesto za život“. Koji će mi svojim primerom udahnuti veru onda kada mi ponestane snage i počnem da padam, od kojih mogu da učim i zbog kojih mogu da budem bolja, koji lete, koji trče, koji brzo dišu, koji žive svoj san, koji se ne predaju, koji se nesebično daju, koji dele, koji se zbog drugih raduju, koji u svom ovom sivilu umeju da nađu ono potrebno parče svetlosti i pokažu mi prstom na njega, umesto u nekog očajnog tebe ili mene.

Zatvori reklamu