Praktična LolaŽivot

Zašto čitaš crno?

tekst: Srbijanka Stanković

Ima nečeg zastrašujućeg u čovekovoj radoznaloj prirodi i želji da sazna sve o nekom tragičnom događaju. Ne, ne mislim na antičke tragedije i Šekspira, kroz umetnost patimo da bismo doživeli katarzu. Mislim na crna slova žutih novina, na nakaradne naslove ružnih vesti još ružnijeg sadržaja. Mislim na čoveka koji uporno klikće i čita li, čita. Kako je neko nekoga opljačkao. Kako je neko nekoga pretukao. Kako je neko nekoga maltretirao. Kako je neko nekoga ubio. I zašto.

Tu hroniku crnog u ljudima nikad nisam volela da čitam, niti da o njoj pišem. Niti da bilo šta čujem. Nekada su se loše vesti prenosile „peške“. Dođeš na kafu, pa sve detaljno ispričaš. Ako ti se „posreći“, imaš više od jednog sagovornika – dakle, više uglova, više informacija. Onda su na scenu stupili telefoni. Podigneš slušalicu, okreneš par brojeva i znaš sve. Praktično, iz fotelje. Danas je brzina dobila svoju krunu. Klikneš – i gotovo! Dobiješ kad je, gde je i zašto je neko nekog zavio u crno. I to, na više portala.

Fenomen zavijanja u crno nedavno su mi objasnili ovako: Crno je vreme. Ljudi nemaju para da zidaju, grade, putuju i onda gledaju kome je crnje. Svi se zavili u crno, jer to i traže.

Neka savremena sirova katarza, šta li?

Ljudi se uživljavaju, doživljavaju i preživljavaju. Ljudi komentarišu: naslove, fotografije, komentare. Ljudi su i advokat, i sudija, i policija, i lekar. Ima i onih koji su skriveni u ulogama nekog budućeg zločinca ili žrtve. Ali svi s jednakom pažnjom čitaju. Detalji svakog slučaja se pretresaju temeljnije no vikend epizoda omiljene serije. Ponekad s tolikom jezivom sitničavošću da se pitam da li i dalje znamo da su to pravi ljudi. Od krvi, mesa i duše. Da su to ljudska bića, a ne likovi iz filma. Da imaju: oca, majku, decu, prijatelje.

Šta je to toliko destruktivno u nama da se stalno vraćamo mračnim temama? Sa tugom, zgražavanjem ili neljudskom hladnoćom. Sa ili bez empatije. Sa ili bez uzdaha.

Reći će neko, narod je poludeo, nikada nije bilo ovako strašno. Možda to i jeste tačno, ali otkad je sveta i veka, ima i dobrih i loših ljudi. Dobrih i loših dela. Ono što ih danas posebno izdvaja jeste njihova dostupnost svakom čoveku. Ljudi su poplavljeni informacijama. Mene brine što u toj poplavi ima više strašnih vesti od onih lepih. Mene brine što sa više pažnje te loše vesti čitamo. Da li to radimo da bismo upozorili sebe na ionako primetne i vidljive opasnosti? Ili čitamo i prepuštamo se nerealnom optimizmu: ne, to se meni ne može desiti?

Sa nerealnim optimizmom u paketu uvek ide onaj čuveni balkanski strah: nemoj se mnogo radovati, da posle ne bi plakao. Valjda zato sa veštinom najboljeg žonglera u širokom luku izbegavamo one lepe vesti. Kad god pomislim na tu frazu „nešto lepo“, setim se Slobodana Stojanovića. Niko od njega nije lepše to objasnio.

„Postoji ono čuveno novinarsko pravilo o tome šta je zanimljivo. Kaže se: nije nikakva vest da je pas ujeo čoveka, nego bi bila kad bi čovek ujeo psa. U svakom slučaju – neko nekoga mora da ujede. Dabome, kakva bi vest bila da je čovek pomilovao psetance koje mu se vrzmalo oko nogu? Nikakva!“

Toliko loših stvari se događa u svetu da je misliti o lepom nepristojno. Danas nije dobro kad ti je dobro. Danas nije lepo kad ti je lepo. Nije lepo prema drugim ljudima.

Odjednom, seks više nije tabu tema. Odjednom, nasilje više nije tabu tema. Odjednom bi svi da pišu o nesrećama. O rijalitima. O kulturi koje nema.

Umesto toga, ljubav je postala tabu, jer – zar nismo već sve videli? Dojenje je postalo tabu, jer – šta mi tu ima da gledamo? Roditeljstvo je postalo nauka, jer – što da ga vaspitavam kad će ionako svet da ga pokvari?

Nedavno sam pročitala odgovor jednog oca na pitanje šestogodišnjeg deteta jesu li oni siromašni.

– Ne, dušo, mi samo nemamo para.

I tada sam shvatila, taj tata možda i čita crnu hroniku, ali i dalje ima svetlu dušu. To je ono što je najbitnije. Čak i kad svet toliko pocrni da se čini da više nema mesta za lepe stvari, pokušajte da sačuvate svoju belinu. Belinu obraza, duše i osmeha. Jer ako ste zdravi, i ako vam je porodica zdrava, ništa nije crno.

Ne dozvolite da vas vesti ubede u suprotno.

 

Zatvori reklamu