FeminizamHrabra Lola

Zašto pizdim kad me muvaju na Fejsbuku i Tviteru

Ono o čemu je ovde reč jeste stvar s kojom se suočava svaka žena koja je aktivna na društvenim mrežama: poruke nepoznatih muškaraca koji odmah idu s neba pa u rebra i startuju te. Da razjasnimo nešto na početku: dva…

Redakcija

Ono o čemu je ovde reč jeste stvar s kojom se suočava svaka žena koja je aktivna na društvenim mrežama: poruke nepoznatih muškaraca koji odmah idu s neba pa u rebra i startuju te.

Da razjasnimo nešto na početku: dva svoja frajera upoznala sam na Fejsbuku. Dakle, nisam gadljiva na muvanje preko društvenih mreža. Još nešto moram da naglasim pre nego što pređem na stvar: zbog prirode posla i načina na koji se tim poslom bavim, svakodnevno mi se kače kreteni koji imaju potrebu da mi kažu da sam kurva, ili pak nedojebana, da sam ružna, debela, glupa. Povremeno prete batinama, silovanjem, ponekad i smrću. To ide u rok službe i opis posla, pa sam vremenom naučila da ne obraćam pažnju. Na mrežama imam dovoljno iskustva da intuitivno razlikujem ozbiljnu od neozbiljne pretnje, tako da me u najvećem broju slučajeva zaista zabole šta dokoni imaju da mi poruče.

Ono o čemu je ovde reč jeste stvar s kojom se suočava svaka žena koja je aktivna na društvenim mrežama: poruke nepoznatih muškaraca koji odmah idu s neba pa u rebra i startuju te. Ranije mi je to bilo smešno, donekle čak i zabavno. U poslednje vreme hvatam sebe na ivici nervnog sloma kad mi neko takvo sranje stigne u inboks. Podjednako se razbesnim bez obzira na to da li je pošiljalac pristojan ili ne.

Kad smo kod pristojnosti, “pobednik” mog inboksa je car koji mi je poslao samo “aj dodaj”. Kao da sam ker kom je dobacio štap, pa treba da aportiram.

Naravno da sam tu, kao i svaku sličnu poruku ignorisala i pošiljaoca blokirala, ali čekaj malo… Da li je ta “aj dodaj” fora ikada igde upalila? Da li on misli da je takav način obraćanja kul, opušten, duhovit? Ili, ipak, misli da su žene stoka kojoj se treba obraćati samo takvim polu-onomatopejama? Ne znam i ne zanima me. Jedino što hoću jeste da muškarci shvate da niko, apsolutno niko, ne zaslužuje da mu se tako obraćaš, a pogotovo ne žena koja ih uopšte ne poznaje, a za koju su, tobože, zainteresovani.

Ima i pristojnih. To su oni što pretražuju žene po mrežama, pa na sto adresa pošalju identičnu poruku: “Zdravo Jovana, nadam se da nije nepristojno ovako slati poruku jer se ne znamo, ali bih voleo da te upoznam. Sem što si jako privlačna baviš se i zanimljivim stvarima i mislim da možda možemo da ostvarimo kvalitetnu komunikaciju. Ako želiš pusti mi zahtev. Pozzz”

Na prvi pogled, sve je OK. Dečko misli da sam privlačna i da se bavim zanimljivim stvarima, te je zainteresovan da me upozna. Ali, ali, ali, stani malo prijatelju: na mom Fejsbuk profilu, osim imena i profilne slike, nijedan jedini podatak nije javan, nego mogu da ga vide samo moji prijatelji. Povremeno stavim neki “public” post, ali isključivo kad šerujem neki oglas za posao, kad neko traži svog izgubljenog kera, ili kad baš hoću da neki status ljudi šeruju dalje, ali takvi statusi retko kad govore nešto o stvarima kojima se bavim. Što će reći, i ovo je tipična masovna poruka, poslata na ko zna koliko imena, sa nadom da će se bar jedna devojka upecati. Znate one likove na žurci što zaređaju od žene do žene, muvaju svaku, u nadi da će im bar na jednom mestu upaliti? Znate zašto im ne upali nikad? Zato što takav obrazac startovanja suštinski dehumanizuje ženu: takav samo hoće da ga te večeri metne, a žena, osoba, je svedena tek na ono ometajuće tkive koje okružuje rupu u koju bi on da metne. Pa, isto važi i za likove koji šalju masovne poruke, koliko god da ih pažljivo sroče.

Posebna sorta su kreteni koje već imaš na listi prijatelja, a u životu ih nisi video. Moj kriterijum za dodavanje ljudi na Fejsbuku je jednostavan: koliko imamo zajedničkih prijatelja i ko su ti ljudi. To ko su, daleko je važnije nego koliko ih ima. Ako imamo 150 zajedničkih prijatelja, ali su svih 150 javne i polujavne ličnosti koje, sasvim legitimno, koriste FB za promociju svog rada, ne, neću te dodati, jer kačim mnogo ličnih stvari, a mrzi me da pravim liste ili za svaki post sređujem “settings” oko toga ko može da ga vidi. S druge strane, ako imamo samo pet zajedničkih, ali znam da na FB ne dodaju nepoznate ljude i mogu da ih pitam ko si i šta si, dodajem bez problema.

Ali, ni to nije neka zaštita. Recimo da mi je lik kog lično zna bar troje mojih kolega s posla, a s kojim u životu nisam imala nikakvu interakciju, jednog dana mrtav ladan poslao poruku da sam “presočna” (greškom sam prvo pročitala da sam “prosečna”), i ljubazno me zamolio da mu pošaljem sliku svojih nogu, ali u štiklama.

Drugi mi je čučao među prijateljima bar godinu dana, čak sam zaboravila da sam ga ikad dodala. A onda me je ljubazno obavestio da me posmatra već neko vreme (!) i da mu se sviđam. Kad sam rekla da nisam zainteresovana, pitao me imam li neku slobodnu drugaricu. Prvo, druže, hvala ti na jezi koja me prošla od ideje da me posmatraš iz prikrajka, te da si upravo iskočio iz grma. Drugo, a to sam mu i preporučila: probaj dejting sajtove, ljudi tamo i odlaze isključivo radi muvanja, pa ćeš sigurno bolje proći. Da, znam da tamo ima mnogo manje žena nego muškaraca, ali to je zato što se često ponašate kao manijaci ili kreteni bez trunke poštovanja za žene, pamnoge izbegavaju dejting sajtove. Ne žele da budu zastrašene ili ponižene, zamisli.

Verovatno najogavnije iskustvo imam sa čovekom sa kojim mi je zajednički friend bila – moja rođena majka. Odnekud su poznanici, ne zna ga ni ona dobro, a ja sam ga dodala računajući da sam bezbedna kad je reč o FB prijateljima mojih roditelja. Međutim, lik mi je prvo lajkovao neki status u kom sam besnela zbog društveno-političke situacije ili neke belosvetske nepravde, nemam pojma, sećam se samo da je bilo osam ujutru. Odmah zatim mi je poslao poruku: “Mala, mnogo si temperamentna, imam nešto od 18 cm da te malo smiri.” Naravno da sam ga blokirala i javila majci da uradi isto, ali, alo, matori, da li si normalan i da li je moguće da u tim godinama ne znaš da kontrolišeš jutarnje polucije?

Kako je onoj dvojici s početka teksta uspelo da me smuvaju preko FB, verovatno se pitate sada? Tako lepo, što ni meni ni njima motiv za dodavanje na FB nije bio ni muvanje ni metanje ni narodni lek od 18 cm, nego nešto sasvim deseto, pa smo prvo počeli da ćaskamo o koječemu, pa jedna kafa, druga, peta i dalje već, znate kako ide. Dakle, znala sam da ih zanimam ja, a ne to što slučajno posedujem polni organ vaginu. I ne, ne gadim se ni veza za jednu noć, ni veza baziranih isključivo na seksu. Ali, izvinite na mom francuskom, i kad hoću samo da se jebem, to je zato što mi se jebe sa tom i tom osobom, a ne zato što je vlasnik polnog organa penisa. Iskreno, frapira me što ovo uopšte treba objašnjavati ljudima.

Nego, lako ćemo za mene. Šta raditi kad vam se neki FB stalker okomi na drugaricu, pa počne da ti šalje poruke sa pitanjima da li je poznaješ, koliko dobro, da li je slobodna, i tako dalje. Jednog takvog sam oterala u tri lepe i zapretila policijom. Izgleda da drugi sa njene liste prijatelja nisu bili dovoljno bistri, pa joj je taj, za kog nije ni znala da postoji, jednog dana pozvonio na vrata. Sve se završilo srećno, progonitelj je jednim kraćim smirenim razgovorom udaljen, što ne znači da nije našao novu žrtvu.

Tu dolazimo do glavnog razloga zbog kog mi, žene, mrzimo kad nas apsolutno nepoznati muškarci startuju preko društvenih mreža. Plašimo se, brate. Od malih nogu smo naštelovane da ne razgovaramo sa nepoznatima, da ne idemo mračnim sokacima, da se noću ne vraćamo kući same, i tako dalje, jer bismo mogle da budemo silovane. Taj oprez nam je duboko usađen, tu je, u malom mozgu stalno, i kad smo budne i kad spavamo, a muškarcima sličan strah nije ni na kraj pameti. E zato nije u redu da nas zaskačete, da nam šaljete poruke u kojima nam nudite da nam ga uvalite, da, iako nikad nismo čule za vas niti vas videle, pišete kako vas privlačimo. To je kao da nas zaskačete na sred ulice. Koleginica i ja smo se jedne noći vrale kući s posla i rešile, pošto je bila lepa letnja noć, da otpešačimo preko Brankovog mosta. Na pola mosta naletela je grupa pijanih likova. Jedan je navalio na moju koleginicu da mu da broj telefona. Žena se doslovno ukopala od straha. Procenile smo ko je najtrezniji u grupi i zamolile ga da skloni drugara od nas. Upalilo je.

Nedavno mi je prijatelj ispričao nešto od čega mi se digla kosa na glavi. Njegova drugarica stajala je na semaforu i čekala zeleno, kad joj je neko prekrio oči rukama, u fazonu “pogodi ko je”. Bio je u pitanju potpuno nepoznat čovek koji nije hteo da je pusti dok mu nije dala broj telefona. Lažan, nadam se.

Izložene smo, i u opasnosti smo u situacijama koje muškarci ne mogu ni da zamisle kao potencijalno opasne. Njima je dolazak majstora u kuću smor koji treba da otrpe, eventualno malo pripomognu. Meni je to iskustvo od kog i sad dok ovo pišem osećam mučninu. Pokvarila mi se veš-mašina, broj majstora sam dobila po preporuci. Mašinu je popravio, ali je onda mene bukvalno, a ne metaforički, pribio uz zid, jer, “pa valjda sam zaslužio poljubac”. Spaslo me to što sam visoka metar i po, a on dva, pa sam mu se provukla ispod ruke i pobegla iz sopstvenog stana. Moj strah mu je bio smešan, ali bar je pokupio prnje i otišao. Sećam se da sam od straha prvo povraćala, a onda sam se toliko tresla da nisam mogla da zabodem telefon drugara koji je živeo par spratova iznad mene da vidim da li je kod kuće, jer mi je boravak u stanu bio nepodnošljiv. I dan-danas, kad mi se nešto pokvari, prijatelji mi dolaze da drežde sa mnom dok je majstor tu. Posle tog iskustva, taksista koji me je iz čista mira vozio tri kilometra duže, jer mu se sviđalo društvo, i kome sam izašla iz kola u pokretu, sočno psujući, da skrenem pažnju radnika u prodavnici koja radi celu noć, bio mi je tek mala neugodnost.

Kakve sve to veze ima sa društvenim mrežama, kad se tamo sve odvija posredno i nema šanse da te neko nabije u zid ili vozi protiv tvoje volje? Na prvi pogled, nikakve. Ali, nemojte biti veverice, moja strašna iskustva su tek delić onoga što je svaka žena doživela bar jednom u životu. Koliko god mi, heteroseksualne žene, volele muškarce, sve žene, bilo koje seksualne orijentacije, programirane su da ih se plaše. Da, znam da tek mali procenat muškaraca čine monstrumi spremni da napadnu i siluju ženu. Ali u momentu kad se uopšte ne poznajemo, nema načina da znam da li je taj koji mi se obraća baš iz te grupe. Ne znam koliki je procenat muškaraca na mrežama spremnih na pokušaj silovanja ili maltretiranja žene. Ali kad se nađeš oči u oči sa jednim takvim, procenat je 100 posto. Zato, smanjite doživljaj kad ste u teranju, naučite nešto o tom urođenom ženskom strahu i probajte da ga razumete. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što ne želite da vas neko sumnjiči da ste manijak.

Pročitaj još

Od iste osobe