Ljudski odnosiPraktična Lola

Askina priča: To što grli to su ruke

tekst: Srbijanka Stanković

I see friends shaking hands saying how do you do

They're really saying I love you

Ruke. Magične ruke za rukoljub, zagrljaj, milovanje. Isprepletane šake, ispucale jagodice, crvene zanoktice. S prstenjem: od belog zlata ili lažnih šarenih kamenčića. Sa grivnama: od plastike, bižuterije, srebra. Nemilovane ruke. Čiste. Bele. Sa kožom poput mape do skrivenog blaga (onog koje čuvamo u duplom dnu svog srca).

Gledam u prste koji pale cigaretu, u prste koji kucaju komentar na Fejsu, u prste koji brišu prašinu i trzaju raštimovane žice na gitari. Vidim dušu upakovanu u dim, u reči, u neku ličnu maglu i zvučnu kakofoniju. Čujem raspakovane brige, zamršene probleme, izvezene zagrljaje. Ušivene.

U svoje ruke smo pobegli kad god nismo znali koje reči da dodelimo svojim mislima. U svoje ruke smo se sakrili kad god je tišina bila glasnija od celog sveta. Između prstiju smo se šćućurili i čekali da nas neko otključa dodirom, pogledom, nečim.

Na levoj podlaktici smo nosili ceger sa pijace i ožiljke namrštenog pogleda poznanice: „U kupovinu, a? Za jednog? Kad ćeš da kuvaš za dvoje, idu godine?!“ Na desnoj podlaktici smo nosili torbu sa knjigama i nezalečene rane od saveta podsmešljivog bibliotekara: „Mani knjige, rađaj decu!“

Nadlaktice smo čuvali za kratke rukave, one što padaju i čipkom prave rasplesane senke na suncu. Tu ispod levog pazuha čučali su strahovi od iznenadnog susreta na ulici. Ispod desnog pazuha gvirila je čežnja i želja da se taj susret ipak zapanjujuće brzo desi.

Ramena su čekala ranac sa knjigama, dečje noge i nošenje „na krke-đake“. Ramena su udarala kosu u loknama i pozlaćene minđuše za matursko veče. Ramena su držala glavu. A iz glave su se niz ramena, preko laktova do noktiju slivale sve naše ljubavi.

Ljubav smo kožom prenosili kao zarazu svaki put kad smo se pozdravili, upakovali poklon, ubrali cvet. Ljubavlju smo kožu lepili u spomenarima, pozajmljenim knjigama i zarumenjenim obrazima. Prsti su svirali simfonije iza njegovog levog uha. Prsti su plesali tango po mom vratu.

Tako smo se rukama prepoznavali i u prošlim životima, čak i kad u prošle živote nismo verovali. Jer smo verovali: u ruke, u pore ispunjene snovima, u linije išarane flomasterima.

Jer smo verovali da se u ovom ogromnom svetu ne možemo izgubiti, sve dok znamo da treba samo da pružimo ruke. Naši bi se prsti pronašli kao korenje bliskih stabala. Pronašli i upleli tajno da niko ne čuje šuškanje tog zagrljaja.

– Zdravo. Kako si?

– Zdravo. I ja tebe.

Tako počinju istorijske priče. Neprimetno i nenadano. Tako se rađaju deca i magija (što je otprilike isto). Tako se načinju rastanci posle kojih se prijatelji nikad zapravo ne rastanu.

Čak i kad se život zamrsi kao klupko ili neki aljkavi kliše, seti se da čaroliju imaš u svojim rukama. Iz glave se skotrlja čarolija. Udari u ramena, skrene kod laktova i opruži se u šakama. I gle! Magičnih štapića imaš deset. Njima: uradi, napravi, zagrli, uštini. Poljubi.

 

Pročitali ste Askinu priču. Legenda kaže da postoje priče koje ne daju odgovore na vaša pitanja, ali čije reči možete da osetite. U takvim pričama vežbate životnu magiju. Takva je Askina priča.

Zatvori reklamu