Ljudski odnosiPraktična Lola

Ja sam Dragana i ložim se na stopala

Tema o kojoj ću da pišem meni je izrazito važna, tema koja čini mene, deo je mog identiteta, tema koja je svakodnevno prisutna u mojim mislima. Radi se o fetišu. Fetiš je ono kada nečemu dajemo posebnu moć i vrednost….

Dragana

Tema o kojoj ću da pišem meni je izrazito važna, tema koja čini mene, deo je mog identiteta, tema koja je svakodnevno prisutna u mojim mislima.

Radi se o fetišu.

Fetiš je ono kada nečemu dajemo posebnu moć i vrednost. Nečemu, da. Ne nekome. Fetiš je ono što je određeno da nam je važno, da nas na neki način opseda i da se tome divimo. Mi smo ti koji ga činimo fetišom. Fetiš bez nas ne postoji. Koren i uzrok su u nama. A uzroci mogu biti razni. Njima se neću baviti.

Postoje razni i mnogi fetiši, ali sam sklona priznati samo jedan. Stopala. Jer svako se češe gde ga svrbi.

Vratiću se u treći osnovne. Učiteljica Milica, učiteljica 50ih godina, mirna, staložena, fina. U sandalama. I sa savršenim petama. Tada sam počela da primećujem taj deo tela i tada je postao predmet mog razmišljanja. Sećam se – dođem kući i roditelje i širu familiju davim pričom o prelepim petama učiteljice Milice. I dandanas se sećaju toga i smijemo se skupa tome.

Ali stvar je dublja.

Stopala su polako postajala nešto što mi je držalo pažnju. Gledanje i dodirivanje svojih stopala, razmišljanje o njima, zavlačenje ispod stola u mlađoj dobi, uvek neko muvanje oko nogu. Nije me to zbunjivalo, to mi je bio normalno stanje stvari. I niko me nije u tome sputavao, jer niko nije ni primetio da se nešto dešava. Nije se ni dešavalo. Samo sam volela biti u blizini nogu.

Od malih nogu (čudne li konstrukcije, zar ne?) sam ljude prvo gledala u noge, pa u glavu. Tako je i danas. Još ako je leto… Brzinski skeniram prste na nogama i onda dižem glavu prema – glavi. Za mnoge osobe iz svoje bliže okoline tačno znam kakve prste imaju, toliko dobro to znam i pamtim da bih se usudila igrati igru prepoznavanja tih ljudi prema nožnim prstima i sigurna sam da bih bila i te kako uspešna.

Kako sam rasla ja, rasla su mi i stopala, logično. Polako kreće interes za moja vlastita stopala. Počinjem da se bavim njima i to ne samo na onaj neki higijenski način. Postaje to jedna mala opsesija. Opsesija u kojoj uživam. Održavanje, mazanje, krema za ovo, krema za ono, struganje, lakovi za nokte, oblikovanje noktiju. Kupovina obuće i čarapa za mene nije samo obična kupovina. To je projekt. Tome se pristupa temeljito i ozbiljno. Obuća mora biti potpuno ravna, kvalitetna, stabilna, da kada je obujem ne promeni oblik prstiju, da ne stiska nigde i ništa. Čarape isključivo pamučne, da me ne stežu na rubu, da peta na čarapi stoji na peti na nozi, nedajbože da ne stoji kako treba. Prsti takođe moraju biti na – prstima. Neudobne čarape (najlonke, mrežaste i sl.) ne dolaze u obzir, osim za potrebe fotografiranja koje mi spada u gotovo svakodnevnu aktivnost. Izrazito sam osetljiva na stopala. Nikad ne hodam bosa. Posle kupanja moram da ih obrišem detaljno peškirom, onako između svakog prsta da prođem. Lakiranje noktiju je takođe nešto što me čak i unervozi, jer linija laka mora biti savršeno precizna. Ne toleriram krivulje i fleke. Na sebi najbolje poznajem stopala i najviše volim stopala. I njih sam najviše svesna na sebi. Znam im svako zadebljanje, svaku crtu, svaki milimetar, a imaju ih 260. Levi palac mi je lepši od desnog.

Stopala predstavljaju značajan deo mog seksualnog života. Sam pogled usmeren na njih meni je seksualno napetiji čak od nekih fizičkih kontakata. Dosta puta sam razmenjivala seksualnu energiju sa osobama koje ne dele isti fetiš kao ja, ali ispostavi se (nekad odmah, a nekad tek kasnije) da tu sreće i nema baš. Zašto nema? Nema zato što su nam interesovanja drugačija i razilaze se. Dok bih ja da se posvetimo stopalima, on se posvećuje meni ne toliko važnim stvarima, stavlja akcent na npr. grudi koje mi ne znače previše. Davala sam im šanse, jer sam sebe samu ubeđivala da ne treba da se ograničavam na stopala, da treba da se otvaram i za druge stvari, ali me vlastita praksa svaki put pobijala. Jer sam išla protiv svojih uverenja. Jer sam išla protiv sebe. To više ne radim.

Evo, glasno i jasno ću da kažem: Volim muška stopala!

Kad vidim muškarca koji me nečim privuče, prvo što zamislim je kako mu lice izgleda prekriveno mojim stopalima i kakva su njegova. Volim svaki njihov deo. Svaki deo zahteva poseban pristup i pažnju. Ako samo pogledate kako je građeno stopalo, jasno možete da vidite da je kao stvoreno za lizanje. Pogledajte deo iza prstiju. Tačno se vidi utor za jezik. Pogledajte svod stopala. Deo za jezik. Kad spojite tabane, imate maaaalo prostora između. Idealno za nešto. Peta? Za usta. O prstima da ne govorim. Svaki stane u usta, kao da baš tu pripada.

Svoju naklonost prema stopalima najviše i prvenstveno izražavam usnama, pa tek onda jezikom. Nekako su mi usne simbol nežnosti, bliskosti. Nije da ljubite nekoga ili nešto što ne volite, zar ne?

Dok neko uživa u tome da joj, recimo, grudi ili stražnji dio budu u centru pažnje, ja uživam u tome da mi stopala budu u tom istom centru. Mnogima se gadi i sama pomisao na lizanje stopala. Noge povezuju s nečim prljavim, a lizanje sa poniženjem. Nije mi baš najjasniji taj stav, ali ne zameram. Svako ima svoju muku. Ali stopala nisu prljava. Ili su bar čistija od drugih delova tela koja ližemo bez ikakvih problema i zadrške.

Fetiš koji imam ne sputava me ni u čemu i kroz njega i pomoću njega sam upoznala razne zanimljive duše. Fetiš me naučio držanju fokusa, što mi je kasnije pomoglo za mnoge druge stvari. Fetiš, koji sam tek nakon puberteta jasno definirala kao takvog, mi je otvorio jedan drugi svet, drugačiji od onog većinskog koji imamo priliku da gledamo i proživljavamo svakodnevno. Muškarci koji obožavaju stopala živući su primeri da se ne vrti sve oko guzica i sisa, da nisu te stereotipne stvari uvek u prvom planu i da može da se živi i drugačije, sa drugačijim prioritetima. I fetiš je nešto što mi osigurava uživanje svim čulima.

Stopala su moja radost, ljubav, opsesija i fetiš.

 

Pročitaj još

Od iste osobe