Ljudi s olovkama

Ana Plavšić: Kada dođu gosti iz beloga sveta

U  Engleskoj nikada nisam bila. Do sada mi se putevi nisu ukrštali sa ovom zemljom, ali možda se ubuduće nešto i promeni.  Volim tu njihovu prefinjenost, tajne kraljevske porodice, priče o krajici Elizabeti, sestre Bronte, čari Temze koja teče ispod…

Ljudi s olovkama

U  Engleskoj nikada nisam bila. Do sada mi se putevi nisu ukrštali sa ovom zemljom, ali možda se ubuduće nešto i promeni.  Volim tu njihovu prefinjenost, tajne kraljevske porodice, priče o krajici Elizabeti, sestre Bronte, čari Temze koja teče ispod Tower Bridge-a, misteriju koja traje oko Džeka Trboseka, fudbal, kišu i još ponešto.

„Ma gospoda“, kako bi moj deka govorio za njih. „Družio sam se ja sa njima“, i tu bi svaka priča prestala. Niko od ukućana nikada nije čuo  za dedina druženja sa Englezima, i na kraju smo se svi i pitali da li ih je bilo ili je to bila samo njegova želja?

Tu gospodu, trebalo je ugostiti na četiri dana, u našem domu, u jednom divnom kraju  Beograda, koji se nalazi na brdu, okružen zelenilom, i biti dobar domaćin. E da je deka sada živ, koji li bi priče pričao.

Gosti su jedna posebna kategorija kod nas Srba, i mi se trudimo da činimo sve, ne bi li ostavili utisak dobrih domaćina, i kako se ne bi brukali. Tako je to, i prenosi se na generacije, i služiće se vina, ako treba i najskuplja, hrana, koju možda nikada nismo ni probali, samo da utisak bude što bolji.

Kako je  fantastično predstavio u filmu „Varljivo leto 68“, Gordan Mihić, značaj koji se pridaje što boljem utisku kod gostiju . Na pitanje sina Tadije dok pere zube:“ A šta ćemo da im radimo?“ otac, sjajni Bata Stojković , odgovara: „Trljaj, trljaj“, ne bi li tako dao još više na važnosti samom događaju.

Kud sad ovoliko doterivanje i za koje to bitne mi goste?!

E, a kad dolaze gosti iz druge zemlje, taj utisak mora biti još jači. Ne ide da pričaju po svetu kako su se loše proveli u Srbiji. A po čemu smo najpoznatiji, nego po gostoprimstvu.

Tako je i mojoj porodici bio veoma važan dolazak gostiju iz inostranstva, i svi smo se nešto zbunili, jedni druge zapitkivali o trivijalnim stvarima, tako smešni u svemu tome, a sve tako bilo je jednostavno.

Gosti iz Engleske dolaze, treba  biti dobar domaćin, ne obrukati se, a kako drugačije u nas Srba nego tako. Toga dana, zapravo kad malo bolje razmislim, krenulo je još tokom noći, niko nije spavao. Uzbuđenje je bilo veliko, baš kao dok je mali Tadija trljao zube, misleći da budu što belji,  pa ljubićemo se. Sestra je šetala celu noć po sobi, pravdajući to tremom pred ispit, a ja sam svojim detektivskim njuhom znala da je to zbog Engleza.

Niko oka nije sklopio, jutro je donelo novu napetost, treba organizovati sve, ne napraviti ni jednu jedinu grešku, i pokazati se u najboljem svetlu, pred gostima koji dolaze nam iz beloga sveta.

Nakon jutarnjeg stresa, i pre polaska na aerodrom, valjalo je biti i namirisan pred gostima, da ne pomisle ovi nam stranci, kako mi Srbi nemamo potrebu za ličnom higijenom. Na samom ulasku u kupatilo, reče mi baka: “Pa nećes se valjda opet kupati? Pa juče si se dete kupala?!“

E sad, kako odgovoriti na tu mudrost starih: „Bako, prvi utisak, ne smeju da nam nađu ni jednu manu“, lagano spusti pogled ka zemlji, zatim brzo podiže, namignu mi i reče: „Jer ko nam  nađe manu, j… mu nanu“, i sve brige behu rešene.

Ah, čudan splet okolnosti doveo je do toga da ću ja biti domaćin prvoga dana, počevši od dočeka na aerodromu. DakleM, ja  sam  bila zadužena za prvi utisak, i trebalo bi da bude što jači. Dobrodošlica je na aerodormu.

Moj otac toga jutra bio je vidno nervozan, jer gosti najviše dolaze zbog njega, a svoju nervozu je pokušavao da smiri i prikrije paleći cigaru za cigarom. Sedeći za svojim stolom, naočara naslonjenih na ivicu nosa, zavijao je svoj duvan, podigao glavu pravo ka meni, i kao da pevuši, ozbiljno mi reče: „Znaš, ja mislim da bi trebalo da poneseš rakiju, so i pogaču, i da ih dočekaš po pravim srpskim običajima“.

„Nadam se da ne moram na aerodrom u nošnji“, odgovorih .

Brci mu se nasmejaše, a zatim liznu cigaru u ruci, i odgovori :„Deco draga, nikada vi nećete shvatiti način na koji se voli država“. Toga jutra nisam bila baš za dubokumne razgovore raspoložena, pa sam prećutno nastavila da se bavim svojim poslom.

Moj izvor informacija za medjuljudske odnose sa Englezima, bila je drugarica koja je godinama živela u Londonu, i ko bi drugi mogao nego ona da da najbolje savete o tome kako dočekati goste iz Engleske. Od nje sam očekivala više, da će se raspričati, reći šta jedu, kako da ih nasmejem, kako da ih opustim, a i sebe, priznajem, kako da budem dobar domaćin i da nas „ne brukam brrrrate“, što bi moj drugar rekao, sa onim dugim i vibrirajućim slovom R, pa kad se vrate svojoj kući da ne pričaju svašta o nama Srbima. Da li vole istoriju, da ih vodim po muzejima, ili možda uveče u neki dobar restoran, na neki koncert? Hiljadu pitanja je bilo u mojoj glavi, a moja drugarica, kao iz topa reče: „Džin. I ništa ne brini“.

Moram joj verovati. Ali kako samo džin? Motalo mi se sve vreme po glavi. Hajde, neću da brinem, pomislih ja.

Stigla sam na aerodrom i ču neke glasove u glavi „Put your smile on your face“, i bi osmeh.

I tog trenutka shvatih da nisam kupila džin.

Pročitaj još

Od iste osobe