Ljudi s olovkama

Jelena Spasić: Happily ever after

tekst: Ljudi s olovkama
Broj pregleda: 949

“Joj…pa ti si još viši nego što mi se učinilo.”

“A ti si još lepša.”

 

Nije uspela da sakrije osmeh zadovoljstva na licu, pa je lagano klimnula glavom nadajući se da se leptirići u stomaku neće tako lako primetiti. Dok joj je džentlmenski pridržavao stolicu, ona je pogledom prešla po velikoj prostoriji. Polet – klub avangarde i nove misli u Beogradu. Nekadašnji magacin nesumnjivo, sa visokom tavanicom i stubovima, ogoljenim zidovima sa fotografijama, nemarno razmeštenim stolovima i stolicama različitih dimenzija, ponekom ogromnom foteljom i velikim lampama u uglovima.

 

“Izvolite.”

 

Konobar se neprimetno prišunjao i spustio piće na sto. Neprimetno ili je samo ona bila zaokupljena naizgled prostorom, a zapravo onim što se dešavalo u njoj. I čovekom prekoputa sebe.

 

“Cheers”, nazdravila je.

 

Džin i sok od jabuke za nju. Dobra kombinacija za one koji ne piju često. Ili vode računa da ne popiju previše.

 

“Za još koji susret”, namignuo je on.

 

Pivo za njega. Uobičajeno. Pogledala ga je – plave oči, smeđa kosa, mršav, visok. Potpuno običan tip. Ili možda ipak ne.

 

“Šta se dešava ovde?”, upitao je naizgled zainteresovano.

“Prezentacija CalendArt-a, proza i poezija za svaki mesec u godini.”

“Hmmm, zanimljivo”, kratko je rekao i otpio još jedan gutljaj.

 

Mada ni upola zanimljivo kao tvoje poruke, pomislila je ona. Direktne, eksplicitne, seksi. U početku joj se nisu dopadale. Ili joj se nije dopadala činjenica da i neko drugi može da igra njenu igru – da bude smeo, da provocira, onako iz daljine, zaštićen. Poruka za porukom, dan za danom. A onda je ona predložila da, kad je već dolazi u grad, popiju piće. Jer kad igraš igru moraš da budeš igrač. Da budeš spreman da dobijaš i da gubiš. I da ideš do kraja.

 

“Muzika je iznenađujuće dobra”, nasmejao se. “When you were young…”, pevušilo je njegovo grleno “r”.

 

The Killers. Ne Adele. Slučajnost? Nije verovala u to. Neka tiha jeza lagano joj se uvukla pod kožu. U mladosti je bila često nepromišljena, ponekad samodestruktivna, ali uvek omiljena u društvu. Potajno je tragala. Za čime? Htela je sve, ali je lako odustajala. Kao onog puta kada je otac naprasno rešio da izigrava roditelja i isteruje pravdu – tankim prutom preko otvorenih dlanova. Njenih i njene mlađe sestre. Priznala je posle trećeg udarca. Iako nije bila kriva. Iako nije ni bolelo toliko. Da li je to uradila da zaštiti sestru? Da se udarci ne pojačaju? Da prekine glupavo kažnjavanje?

 

Ni sad nije mogla da odgovori na to pitanje. Kao ni na pitanje čemu sad ovo piće. Ovaj susret. Ova igra. Sa 38 godina bila je zrelija. Imala je brak. Dete. Uspešan posao i karijeru. I bila je daleko svesnija svega.

 

Pa opet…taj osećaj kad na telefonu vidiš da ti je stigla poruka. Nesvesno ti preleti osmeh preko usana dok svesno proveravaš da neko to nije video. A onda se bezrazložno smeješ nekoj sasvim običnoj poruci – “Vrućina, a?” Pustiš mašti na volju dok razmišljaš o susretu, dodiru, poljupcu. U glavi premotaš ceo film gde vas na kraju svakako čeka “happily ever after” nakon što te dotični kao vitez spasava od pljačkaša, navalentnog šefa, bivšeg ljubavnika. Ili … odustaneš od svega već posle prvog Like na Facebook-u. Ali svakako ne ugovaraš sastanak. I ne popiješ ta dva džina i sok od jabuke tako brzo.

Ustala je i pošla do toaleta, ali joj se cela prostorija naglo zaljuljala. Uhvatila se za stolicu, ali nije uspela da se zadrži. Dok je padala kao u usporenom filmu, shvatila je da nešto tu nije u redu – lica oko nje su se iskrivila u grozne cerekave grimase, kao u nekom trećerazrednom hororu. A freak show. Kroz odvratno cerekanje i vrisku, neki potmuli šapat je postajao sve glasniji i glasniji. Prikrivena pretnja koja ju je celu obuhvatala. I bol. Neprekidna, stvarna.

 

Polako je otvorila oči i s mukom pogledala oko sebe. Bila je u ženskom wc-u. Sedela je na wc šolji sa rukama u krilu. U lokvi tamne krvi. Njene krvi. Otvorila je usta da vrisne, da pozove nekog, ali glasa nije bilo. Nije mogla ni da se pomeri. Ali se setila. Nije pala u kafiću. Blaga omamljenost od pića joj nije smetala da sama ode do toaleta.  Čim je ušla, neko je zgrabio čvrstim rukama otpozadi. Neko snažan. I visok. Preko usta joj je stavio maramicu  natopljenu nekom tečnošću jakog mirisa. Hloroform. Kao u filmovima, pomislila je. Tako omamljenu ugurao je u kabinu wc-a dok mu je kroz tanka usta kuljala potmula bujica pretnji i psovki. Nagomilane ljutnje. Nije ništa shvatala. Nije mogla da razazna tu osobu koja ju je čvrsto držala ni taj glas prepun besa. Zaslepio je taj pogled iz koga je sevala mržnja. I ludilo. Ali zato je osetila. Taj prvi ubod. U stomak. Tu gde je devet meseci nosila dete. Njegovo dete.

 

Mora da je euforija tog prvog uboda oslabila njegov stisak jer je nekako uspela da mu drhtavom rukom strgne tu groznu masku s lica. Ali nije imala vremena ni da se iznenadi zbog saznanja. Nesnosna bol rasparala joj je celo telo. Zaustavila disanje. Paralisala mozak. Nešto je gorelo u njenom stomaku, a plamen se nezaustavljivo širio celim telom. Nož. Mrzela je hladno oružje. I plašila ga se. Zato ga je on i izabrao.

 

Jedan ubod, drugi, treći… Ko zna koliko ih je bilo? Koliko je dovoljno da zadovolji povređeno srce? Izdato poverenje? I bolestan um koji ne zna kako dalje? Koliko dugo je znao? I planirao? Taj dosadni slabić sa kojim je živela i koga je mislila da poznaje. Koliko je potrebno da se u čoveku nešto promeni i svet mu se okrene naglavačke? Malo. Možda vrlo malo. Kao jedno malo, nečujno klik na telefonu – you have a message.

 

“Hej, nešto si se dugo zadržala unutra! Da nisi ipak rešila da pobegneš?”,nesigurno je pitao neki glas sa grlenim”r”.

 

Osmehnula se i pokušala da odgovori, ali glasa nije bilo. Dok je život polako isticao iz nje, čula je kako neko panično doziva pomoć, ali nju je tama neumitno povlačila sa sobom. I ona se prepustila. Tu u tami nije više bilo bola, nerazumevanja, nesigurnosti…

Zatvori reklamu