Hrabra LolaLoliteti

Tajana Dedić: Umetnost je rudarski posao

tekst: Vanja Stokic

Provokativna i hrabra. Definitivno drugačija od drugih. Između ostalog, poznata i po tome što ima svoju muzu.

Opisati Tajanu Dedić (24) iz Banjaluke mnogo je teže nego što smo mislili. Ona je fotografkinja pod imenom Artist At Camera, a u slobodno vrijeme studentkinja psihologije. Često mijenja boju kose, ali ćete je uvijek prepoznati po fotoaparatu. U njenom životu, on je konstanta.

Vidiš li fotkanje kao hobi ili kao posao?

Sve više kao posao. Čitava priča je počela kao hobi, ali kako je prolazilo vreme i kako sam se ja razvijala, shvatila sam da se sve više krećem u profesionalnom smeru, pa se danas trudim da sve više  radim na tome.  Ipak, fotografija će uvek prvenstveno biti ljubav, pa onda sve ostalo.

Mnogo je više fotografa nego fotografkinja, ali mi se čini da se taj omjer mijenja i da su žene mnogo zastupljenije nego prethodnih godina. Jesi li nekada nailazila na diskriminaciju u poslu na osnovu pola, da te ne shvataju dovoljno ozbiljno ili nešto slično?

Nažalost, fotografski posao se nekako oduvek doživljavao kao „muški zanat“ i generalno je uvek više muškaraca fotografa koji su ostali poznatiji publici. Danas su veoma aktuelne teme koje se tiču feminizma i generalno položaja žene, prosto dolazi do jednog protoka te ženske energije, vlada stil devojaštva, pa samim tim se i nekako „insistira“ da u umetničkom svetu deluje sve više žena. Tehnički, omer je najverovatnije oduvek bio isti, ali danas žene imaju mnogo više objektivnih mogućnosti da prikažu svoj rad i talenat. Lično, na svom početku sam imala neugodne kontakte sa kolegama fotografima, muškarcima, koji pripadaju onoj „staroj gardi“. Dakle, govorim o starijim fotografima koji imaju iskustva, od kojih sam na neki način očekivala usmerenje i određenu pomoć tokom učenja, a stvari su se skoro uvek završavale na: „Bil’ se ti fotkala?“. Ipak, ne mogu reći da sam doživela neki drugačiji, konkretniji vid diskriminacije, recimo, da sam bila odbijena da obavim neki fotografski zadatak isključivo jer sam žena. Možda se i dogodilo, ali da ja za to nisam znala.

Učestvovala si na raznim izložbama i osvajala nagrade. Možeš li izdvojiti neke koje su ti najdraže?

Svako priznanje mi je veoma drago i predstavlja nekakvu potvrdu mog rada, ali me te stvari ne drže predugo i ne opčinjavaju, budem srećna tri sata i onda se okrenem i nastavim da radim svoj posao, stoga i ne razmišljam o tome koje su mi najdraže. Ipak, ako bih morala da izdvojim neke, definitivno je to prvo mesto na konkursu koji je organizovao m:tel 2015. godine,  „Uhvati komunikaciju“ jer sam tom prilikom osvojila svoj prvi DSLR fotoaparat, što mi je definitivno otvorilo put ka profesionalnom razvoju. Od nekakvih značajnijih izložbi, izdvojila bih grupne izložbe na festivalu Devet u Beogradu, već tri godine zaredom, dve izložbe u Kriterionu, u Sarajevu, prošle godine i ove godine, grupnu izložbu u Njujorku. Pred kraj prošle godine sam imala  i svoju prvu samostalnu izložbu u Banjaluci, u art klubu Prostor.

Tvoji radovi su dosta provokativni i prkose društvenim tabuima. Imaš li neprijatnih iskustava zbog toga?

Iskreno, kako sam se nadala, dobro sam se udala. Kada sam prihvatila da je moj fotografski stil takav kakav jeste, bila sam spremna na sve i svašta i hrabro sam ušla u čitavu tu priču. Međutim, prijatno sam se iznenadila kada sam shvatila da nisam imala neki značajan broj neprijatnih iskustava. Naravno, uvek i svima se neko „nakači“, ali to se dešava i bez obzira na sadržaj koji se prezentuje javnosti. Mislim da sam na neki način uspela da kreiram jednu fiktivnu ličnost, pravi alter ego, Artist At Camera, koji ljudi nekako uspevaju da poštuju i da ga doživljavaju zaista kao moj umetnički izražaj i da ga ne tumače kao odraz nekakvog pukog egzibicionizma i fetiša. Mada jesam čula u zadnje vreme da sam verovatno željna koječega i da zato kreiram i predstavljam takve sadržaje. Ko zna.

Teško je razlučiti na tvojim radovima kada si model ti, a kada neko drugi. Koji je omjer?

Ako odgovorim na ovo pitanje, moraću da te ubijem, jer te stvari ne zna niko. (smijeh) U principu, postoje serije fotografija na kojima je naglašeno da je u pitanju autoportret i to su fotografije koje pripadaju jednom mom tekućem, dugogodišnjem, velikom projektu koji se zove „Theory of Self“. One fotografije gde je je naznačeno da nisu autportret, logično je da nisu, ali model je možda izostavljen zbog privatnosti. Na nekim fotografijama je potpuno izostavljeno ko je model, jer ipak neke stvari treba da ostanu skrivene i pustiti mašti da se zaigra.

Tvoje fotke su uklanjane sa društvenih mreža jer ih administratori ne smatraju prikladnim. Smeta li ti ovaj vid cenzure ili ti je drago što si uspjela isprovocirati nekoga do te mjere da te sankcioniše?

S obzirom na količinu eksplicitnog sadržaja koji se vrti na mojim društvenim mrežama, uklanjanje se dogodilo samo dva puta, što je ogroman uspeh. (smijeh) Ne znam šta bih rekla, nije mi drago zato što smatram da moji radovi, iako jesu provokativni i verovatno šokantni, nisu vulgarni, nisu ružni, te me frustrira generalna politika društvenih mreža. Trebalo bi da postoji određen filter koji, recimo, takav  sadržaj neće prikazivati osobama koje su mlađe od 18 godina, to bi mi bilo potpuno okej. Ne mogu reći da mi je drago što sam uspela nekoga da isprovociram svojim radom, pa da je taj neko poželeo da taj rad bude uklonjen, možda i jeste, onako, pomalo i na nekom nesvesnom nivou, ali to definitivno nije moj cilj.

Koliko ljudi (ne)razumiju tebe i tvoje radove?

Ne bih znala i ne opterećujem se time, mene niko ni ne mora da razume, suština je da moj rad nekog zaintrigira i u njemu pobudi bilo kakvu emociju, te da ga zainteresuje i onda konačno možemo da pričamo o razumevanju ili nerazumevanju. Bitni su oni koji razumeju, jer njima moj rad znači i to je ono što mene tera da radim još više i bolje. Oni koji ne razumeju mogu da probaju da podare konstruktivnu kritiku.

Koliko je kreativnost naporan posao?

Ovo je odlična konstrukcija pitanja, jer moji sagovornici često ne doživljavaju kreativnost kao posao. Umetnost je rudarski posao, kao i svaki drugi, s tim što je još teže jer društvo to baš ne prihvata kao konkretan rad. Odgovor je da je veoma naporno jer u svaki rad uložiš deo sebe, umetnost je produkt tvojih osećanja, stavova i razmišljanja i to je veoma iscrpljujuće, treba puno vremena, a onda se tek dolazi do sređivanje tog rada, objave, stresa oko toga kako će publika reagovati i slično. Ovo nije samo rezervisano za „lične projekte“ već se događa konstantno, i prilikom saradnje sa klijentima i slično.

Je li ti lakše da radiš sama sa sobom ili sa drugim ljudima?

Uvek je lakše da radiš sam sa sobom, jer si tu potpuno na svom terenu, bukvalno. Ali volim rad sa drugim ljudima i oni mogu da mi pruže stvari koje ja nemam, a i uvek je interesantno isprovocirati drugo ljudsko biće i u njemu pobuditi emociju, mnogo zanimljivije nego kada si sam svoj majstor.

Svi govore da je potrebno sagledati stvari iz drugog ugla kako bi se izdvojio iz mase, ali šta kada ti ponestane uglova?

Promeniš pozu.

Fali li ti Mimi Džo?

Ovo je najlepše pitanje koje mi je iko ikada postavio u nekakvom razgovoru. Falila mi je, sada se vratila, nadam se da će ostati ovde neko značajnije vreme. Osim što mi je igrom slučaja najbolja prijateljica, ona je zaista moja muza, iako sam mislila da takve momente imaju samo neki veliki opasni umetnici.

Zatvori reklamu