Lole iz komšilukaO životu

Smrt i njeni hirovi

Baka Vida je verovala da putovanje na onaj svet zbilja znači putovanje. Sa termos bocom, rezervnim čarapama i Biblijom umesto turističkog vodiča. U godini u kojoj je umrla, ispod kreveta je držala spakovan kofer. Kožni, dozlaboga pohaban. Onaj isti koji…

Radmila Radojkovic

Baka Vida je verovala da putovanje na onaj svet zbilja znači putovanje. Sa termos bocom, rezervnim čarapama i Biblijom umesto turističkog vodiča.

U godini u kojoj je umrla, ispod kreveta je držala spakovan kofer. Kožni, dozlaboga pohaban.

Onaj isti koji je nosila na venčano putovanje na Bled, neposredno posle Drugog svetskog rata i u dečija odmarališta tokom svog radnog veka. Zimi na Kranjsku goru, leti u Dobrotu. A svake četvrte godine u Rovinj na matursku ekskurziju.

Kad god bi osetila da je steže u grudima, baka Vida bi stegla ručku kofera i sedala u taksi. Jer, da bi zbilja bilo putovanje, mora drum da ti se skotrlja pod nogama.

Sa zadnjeg sedišta i sa pola daha, dobacila bi vozaču ”Vozi za sve novce!”. To za sve novce bi redovno bilo do prvog doma zdravlja i ampule aminofilina. Na vozačevo panično insistiranje i njeno uporno negodovanje.

Jer, baka Vida je više od svega želela da otputuje. Skoro dvadeset godina je bila u penziji i više ni na đačke ekskurzije nije išla.

Ilustracija: Lieke van der Vorst

Čekajući da se zviždukavi udisaji stišaju i da lekar napiše izveštaj, baka Vida bi otvarala kofer i vadila kartonsku kutiju. Obmotanu smeđim pakpapirom i uvezanu kanapom.

”To sam ja u nedelju umesila. Malo da imam za put, a ostalo za mog pokojnog Momčila. Uželeo se sigurno, mnogo ih je voleo.”

Pred zbunjenim lekarom raspakovala bi se kutija puna vanilica.

Baka Vida bi srdačno dodala: ”Uzmite slobodno. Preukusno mi ispadnu svaki put. A i što ono kažu, nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno.”

Kao i putovanje.

Pročitaj još

Od iste osobe