AktivizamHrabra Lola

Žena koja je snimala brutalnost italijanske mafije: Bojala sam se

tekst: Redakcija

U navratima su jezive, proganjajuće, tragične i često bolesno poetične. Fotografije kao zbirka nude beskonačno slikovit prikaz sicilijanske istorije – njen narod, nemaštinu, folklor i pre svega dugogodišnju prinudnu saradnju sa mafijom, poznatom kao Koza nostra.

Ono što je možda izgubljeno prilikom prenosa ovih crnobelih fotografija sa naslovnih strana palermskih novina L'Ora u muzeje jeste to da ih je fotografisala Leticija Batalja, sicilijanska žena – sama po sebi izvanredna – tokom jedne od najkrvavijih kriminalnih akcija u skoroj istoriji Italije.

Njihova moć leži u neposrednosti. Dok je mafija krajem sedamdesetih započinjala surovu i nemilosrdnu kampanju za preuzimanje kontrole nad ostrvom, Batalja je bila potpuno prisutna, ne želeći da od toga okrene glavu.

“Ponekad gledam u svoje fotografije i kažem: ja sam bila tamo?”, rekla je Batalja.

“Troje ubijenih ljudi. Gledam ih i razmišljam: kakav horor, troje ubijenih?”

U njenom stanu u centru Palerma, nekoliko fotografija velikog formata – uključujući i fotografije trostrukog ubistva – ležalo je nasumično naslonjeno na kauč, čekajući da budu dostavljene na još jednu izložbu u nizu.

“Ne mogu više to da prihvatim”, rekla je sa iskrenom tugom u glasu.

U godinama kada reč mafija jedva da je smela da se prošapuće u javnosti, Batalja (82) je beležila njihovu brutalnost. Hrabro je 1979. godine na glavni trg mesta Korleone, sedišta sicilijanskog ozloglašenog, nemilosrdnog mafijaškog klana, postavila ogromne fotografije žrtava mafije. Bila je svesna mogućih posledica.

“Pravila sam izložbe protiv mafije u Palermu, na ulicama, u Korleoneu. Plašila sam se”, nastavila je. “Eto, rekla sam, plašila sam se. Istina je.”

Ali strah je nije zaustavio. Kao ni telefonske pretnje. Pljuvanje koje je usledilo dok je hodala ulicama, polomljene kamere. Jednom je primila anonimno pismo sa savetom da zauvek napusti Palermo, “jer je njena kazna već određena”.

“U to vreme ponudili su mi obezbeđenje, ali odbila sam jer bih izgubila svoju slobodu”, rekla je. “Bilo je previše važno. Osećam dužnost da nastavim, dužnost da se ne plašim.”

“Na kraju je sve bilo u redu, jer me nisu ubili”, izgovorila je kao činjenicu.

Danas su te fotografije postale deo italijanskog kulturnog nasleđa. Nadmašile su svoje novinarsko poreklo ponovnim pojavljivanjem na muzejskim izložbama i u prvoklasnim umetničkim knjigama.

“Kada sam napravila fotografije, niko mi nije rekao ‘Bravo’, niko”, rekla je. Samo je radila svoj posao, što nije mali uspeh za Sicilijanku koja radi u dominantno muškom svetu.

Batalja je već bila zagazila u četrdesete kada je 1974. počela da fotografiše za palermski levičarski dnevni list L'Ora. Ali nije planirala da se bavi fotografijom.

Udala se sa 16, do sredine svojih dvadesetih imala je tri ćerke, a nakon deset godina ostavila je muža i preselila se u Milano. Radila je kao novinar kada su urednici počeli da traže da prilaže i svoje fotografije. Naučila se sama, ugledajući se na fotografe kojima se divila, kao što su Meri Elen Mark, Jozef Koudelka, a najviše Dajen Arbus.

Foto: Youtube Screenshot
Foto: Youtube Screenshot

Dok je bila u Palermu, Batalja se našla na prvim linijama fronta takozvanog “drugog rata mafije”, koji je počeo krajem sedamdesetih i nastavio se i tekao još čitavu deceniju, podstaknut upadom gangstera iz Korleonea. Na stotine mafijaša ubijeno je na ulicama, ali i tužilaca, političara i službenika. Ljudi su godinama kupovali list L'Ora da bi videli ko je ubijen prethodnog dana.

Ona i Franko Zekin, njen tadašnji partner, kako životni, tako i za fotografiju, često su prvi stizali na mesto zločina, jer su imali ilegalni policijski radio-skener, priča Batalja. “Uvek smo bili spremni, oprani i čisti – noću, preko dana, uvek spremni da odletimo tamo”, priseća se.

“Sad imate knjige i muzejske izložbe”, dodala je, “ali taj život provincijskog novinara fotografa bio je iscrpljujuć.”

Leticija Batalja napustila je fotografiju da bi otišla u vladu, dobivši najpre 1985. godine mesto u gradskom veću Palerma, a onda i u regionalnom parlamentu.

Iako je najpoznatija po svojim fotografijama sa mafijskom tematikom – što je opisala kao svoju “arhivu krvi” – posao ju je vodio širom Sicilije.

Jedna od retkih fotografija okačenih u njenom stanu je sicilijanska devojčica koja drži fudbalsku loptu i gleda u kameru zabrinutih, upečatljivih očiju. “San o njenoj budućnosti u njenim očima”, Batalja komentariše u dokumentarcu Franka Mareska iz 2016.

Godinama kasnije autorka se vratila u zaboravljeni kraj u kojem je napravila tu fotografiju da traži ženu u koju je devojčica izrasla, ali nikada nije uspela da joj uđe u trag. Možda je i dalje sve isto, rekla je. “Ne verujem da je baš dobro završila.”

Batalja je u poslednje vreme svoju energiju usmerila na otvaranje prvog muzeja posvećenog fotografiji u Palermu – Centro Internazionale della Fotografia. Kada bude završen, centar će sadržati arhivu fotografija Palerma. Biće to mesto “poezije, muzike, koncerata i panka”, rekla je.

“Još imam da uradim mnogo stvari, osećam u sebi snagu koju nisam osećala kada sam imala 20, 30 ili 40”, rekla je.

“Možda se osećam snažno jer sam danas sama svoj majstor i to mi daje snagu. Kao Napoleon”, nasmejala se.

Izvor: Nedeljnik.rs

Zatvori reklamu