PorodicaPraktična Lola

Dete je dete, al’ nek je muško!

tekst: Srbijanka Stanković

Ja sam ono žensko dete koje su u porodici oduvek oslovljavali sa „sine“. Prvo – pa žensko. Al’ nekako, šta znam, to mi nikad nije smetalo. Tako su i drugi roditelji zvali svoje ćerke. Ne: „Ana“, „Milice“, „Jovana“, „ćero“ – već to zvučno i milo – „sine“.

To „muško dozivanje“ uvek sam smatrala za odraz „najviše ljubavi na Balkanu“, ljubavi prema muškom detetu. Tako ga i doživljavam, jer znam da mi ništa ne fali što sam žensko. Naprotiv. Valjda zato što sam od svojih roditelja uvek osećala samo ljubav – bezuslovnu i bezrezervnu.

Ali. Stvari se menjaju kad treba da rodiš. Kad se sa trudnoćom rodi ljubopitljivost prolaznika, poznanika i nepoznanika. „Šta nosiš? Je l’ muško?“

Je l’ šta te briga?

Ljudi veruju da imaju magičnu moć da promene pol vašeg deteta u stomaku prema svojim željama. Prvo ide to tako neutralno pitanje:  „Je l’ znaš šta nosiš?“

Pa sad ti, znaš ili ne znaš. Mi nismo znali. Ja nisam umela da prevalim to pitanje preko usta dok gledam u ekran ultrazvuka. Prvo sam videla samo neke crno bele mrlje za koje je ginekolog tvrdio da je moja beba od 5 mm. Sledećeg puta sam videla glavu i ruke. Delovala mi je mršavo, bila je moje lično čudo. Ono nešto što u meni raste sada, da bih ja zbog toga rasla ceo život. Proticali su meseci. Stomak je polako rastao. Radoznalost okoline mnogo brže.

„A sad si četvrti mesec? Sigurno su ti rekli šta nosiš!“

Ne, nisu. Ultrazvuk je postao magična kutija koja daje odgovore. BPD pa vrednost, AC pa vrednost, FL pa vrednost. Ginekolog je mag – on zna da čita obim glave moje bebe i on kaže kako je beba dobro. On kaže kako je beba zdrava. I koju majku je posle toga briga da l’ će kad poraste da piški stojeći?

Ali sada na ulici postaje već neprijatno. „Pa, ne znamo pol.“

„Nisu ti rekli ili nećete da znate?“

Hm. Ako sam „nisu ti rekli“ – majka, ja sam nesposobnjakovićka koja ne ume da pita za pol svog deteta. Ako smo „nećete da znate“ – roditelji, mi smo u najmanju ruku neroditelji, budući zlostavljači deteta, jer pobogu nećemo da znamo da l’ je kuronja ili princeza.

Sledeća faza je: „Iii, šta kažu? Dečko, a? Prvo pa muško? Kažu da se žena prolepša s muškim detetom, a ti si sad prelepa!“

Prelepa sam od sreće. Trudna sam. Nemam tegoba. Svi me nutkaju i paze. Za koji mesec rađam dete. Za koji mesec rađam čoveka. Ceo jedan mikrokosmos.

„Ne kažu ništa, neće beba da se okrene za slikanje.“ Blagi osmeh na mom licu i razočarenje na ovom drugom.

„Pa, dobro…“

U kakvom svetu živimo postalo mi je jasno kad mi je trudna drugarica rekla: „Znaš, mnogo mi je drago što ću roditi dečaka, jer posle toga neću imati pritisak kad rađam drugo. Znaš, ono, ako rodim devojčicu, svi će da me gnjave: „’Ajde sad jedan siiiiin!“ Razumeš?“

Ne razumem. Šta „’ajde sad“? Je l’ dete pljeskavica s lukom, pa ’ajde sad sa kečapom i majonezom, a u sledećoj porudžbini stavite i kupus salatu?

Pol svog deteta, tako nebitnu, nebitnu stvar, saznala sam kad sam se probudila iz anestezije. „Hajde, probudi se. Probudi se, rodila si prelepu devojčicu!“ I da vam kažem, to je bilo buđenje u svakom smislu! Ono što sam osetila ne može da stane ni u jedan odgovor ni na jedno pitanje.

A ostalima je valjda postalo očigledno. Žensko je. Pošto su pitanja postala suvišna, počeli su da se nižu blagoslovi. Za bebu: „’Ajde pa dogodine da dobiješ batu! Evo jedna para da kupiš batu! ’Ajde mama i tata da ti poklone batu za rođendan!“ Za mamu: „Pa dogodine da rodiš sina!“ Jer sve što želi jedna porodilja jeste da u istoj godini ima dva porođaja.

Kad uploviš u drugu trudnoću, a rodila si prvo devojčicu (ah, jada!), blagoslovi se magično pretvaraju u još bezobraznija pitanja i vatrenije iskazivanje ličnih stavova: „Je l’ SAD muško? Je l’ SAD hoćete dečaka? Je l’ bi više volela muško? Je l’ ćeš da rađaš treće ako OPET bude devojčica? Dete je dete, al’ nek je muško!“

Dete je dete – i tačka! U našem domu se ništa neće promeniti kad se rodi beba. Samo će sreća da poraste. Samo ćemo mi da porastemo. Jer je naš jedini uslov za sreću zdrava porodica. Zato mi je valjda i smešno kad pitaju: dečak ili devojčica?

Ja to pitanje oduvek čujem ovako: ljubav ili ljubav?

Zatvori reklamu