Ljudi s olovkama

Leluki: Otkad je greh biti beo?

Kad sam imala petnaest godina, pojavio se spot Džej Lo, kojim je zanosna, preplanula Latinoamerikanka osvojila svet. Delovala je tako senzualno, sa svojim oblinama, bronzanim tenom i zlaćastim pramenovima, svojim zavodljivim pokretima i ritmom koji pokreće. Bila je slika i…

Ljudi s olovkama

Kad sam imala petnaest godina, pojavio se spot Džej Lo, kojim je zanosna, preplanula Latinoamerikanka osvojila svet. Delovala je tako senzualno, sa svojim oblinama, bronzanim tenom i zlaćastim pramenovima, svojim zavodljivim pokretima i ritmom koji pokreće. Bila je slika i prilika zdravlja i lepote. Tada sam zacrtala sebi da ću jednoga dana izgledati kao ona. To je bio jedan od mojih ciljeva.

Postojao je samo jedan problem: bila sam visoka 176 cm, plavih očiju, izrazito svetlog tena i manekenske građe. To se nikako nije uklapalo u moj plan da postanem kao Džej Lo.

Pokušala sam sve što je bilo potrebno da promenim svoj lični opis, u skladu sa svojom vizijom lepote. Pravila sam visoke polu-punđice, šminkala se kao ona, koristila bronzere. Imala sam pokušaje odlaska u solarijum, na šta su se radnice u salonu zaprepašćivale, kad im dođem onako bela, nisu mi davale da uđem na duže od tri minuta. Ulazila sam uvek na svoju odgovornost. To me je užasno nerviralo – one su bile prva prepreka na mom putu do savršenog izgleda.

Išla sam na prskanje u kabinama sa sprejem za potamnjivanje. Prskali su me sa svih strana, a ja sam se poslušno okretala u smeru tuša sa prskalicom. I postajala bih tamnija, nekako više narandžasta, sa mirisom spreja u koži, a boja bi nestajala u tragovima, tačnije flekama, za par dana. I opet sam bila bledunjava ja, u masi zlaćastih, bronzanih, narandžastih, bakarnih, crnih, pregorelih, reš-pečenih kopija Džej Lo.

Sa svih strana slušala sam reklame tipa: “Bledunjavi ste, providni, pitaju vas da li ste bolesni? Posetite solarijum Magic Tan i prošetajte zanosan, preplanuli ten, neka vas svi primete!” Reklame za solarijum napadale su me sa svih strana. U modnim i svim drugim časopisima, baškarile su se preko cele dve strane seksi, bronzane boginje sa blistavim, potamnelim telima u minijaturnim kupaćim kostimima.

Ja sam i dalje bila bela. I počela sam nekako loše da se osećam zbog toga. I ne samo ja. Čitave generacije devojaka su navođene da misle da su manje vredne ako nisu kvarcovane.

Iako sam  važila za lepoticu, slušala sam komentare tipa: ”Baš je lepa, šteta samo što je bleda. Mogla bi malo da se iskvarcuje.” Kao da je to neka mana, neki minus, kad si beo. Mama, od koje sam nasledila ovu “aristokratsku” crtu,  pokušavala je uporno, na šaljiv način, da mi objasni da je biti beo nekada bila isključivo odlika aristokratije i da su  tamni ljudi ranije smatrani nižom klasom, da su to bili mahom  zemljoradnici, koji su po ceo dan provodili na polju, na suncu, dok se otmen svet krio od sunca i ljubomorno negovao svoje bledilo. To mi tada nije zvučalo dovoljno ubedljivo, jer je mamina priča bila u manjini u odnosu na sve one hvalospeve “bakarnoj” i “zdravoj” lepoti. A, da se ne lažemo, u doba adolescencije, neuporedivo ti je važnije šta kažu drugari i modni stručnjaci od bilo koje mamine najdobronamernije rečenice.

I stvarno, kada potamniš, zubi ti dođu nekako belji, oči sjajnije i izražajnije, izgubiš podočnjake, dobiješ na svežini, imaš onaj ”sad sam stigla s mora” izgled. U to vreme, (a ni danas se ništa nije promenilo) najveći kompliment među mojim vršnjakinjama bio je kada ti neko kaže da si “prava Ciganka”. Uz dužno poštovanje braći Romima, pored svih nepravdi koje trpe zbog svog imena i “tena”, zar nije malo kontradiktorna ta fascinacija upravo onom odlikom koja od njih stotinama godinama pravi građane drugog ili čak trećeg  reda? Samo kažem.

Pomirila sam se sa činjenicom da nikada neću biti kao Džej Lo. Pronašla sam sebi neke druge uzore kada je lepota u pitanju- Nikol Kidman, Angelina Jolie, Mila Jovović, Skarlet Johanson. Sve su one pripadnice moje vrste- svetle, svetlooke i nemaju problem sa svojim belim tenom. On je ono što ih izdvaja od ostalih. Deluje aristokratski, otmeno, graciozno. Posebno. Deluju kao da ih nije briga šta im nameću kozmetička i modna industrija. I to mi je baš kul. Sve je ono foto-šop, air-brush i solarijum – koji je, znamo svi, zakonom zabranjen u mnogim zemljama (osim kod nas) zbog dokazane štetnosti i izazivanja raka kože u velikom broju sa smrtnim ishodom. Da, izgleda zavodljivije, ali nije zdravo.

U jednoj knjizi pročitala sam kako je  na američkom Jugu, u osamnaestom veku, boja kože određivala status žene. Ako je bila svetla, bila je pripadnica najviše klase, što je koža bila tamnija, ona je bila sve niže i niže na društvenoj lestvici, najčešće je mogla biti samo robinja. I ne kažem da je to u redu, naprotiv, užasavam se svake vrste ropstva i neslobode, podela među ljudima – ali ko je i kada odredio da je njena boja kože manje vredna od moje, i da ona meni zbog toga treba da bude rob. Kako smo na to pristali? Kako su nas u to ubedili? E tako nas sad isto ubeđuju da je biti svetao nešto što nije poželjno, ni dovoljno atraktivno. Znači da nemaš socijalni status gde možeš da putuješ i pola godine provedeš na moru, jahti, skijanju itd. Pa čak i ako si ga provela u malinama ili na njivi, opet si više “in” od mene koja svoje vreme oduvek više provodim čitajući, pišući, u nekom hladu, na nekoj udobnoj sofi, u kancelariji ili na fakultetu, bela “kao sir”. Ma, daj!  Znači da nije važan sadržaj, samo pakovanje. E dok god budemo prihvatali i pristajali na ovakvu podelu, na osnovu ovakvih spoljnih karakteristika i predrasuda, mislim da kao društvo nemamo neku perspektivu i nismo se mnogo makli iz onog osamnaestog veka i svaka  žena koja nekritički sledi modne trendove samo je robinja današnjim (nerealnim) standardima modne industrije!

Pročitaj još

Od iste osobe