Ljudi s olovkama

Milica Janjic: Zašto sam ocu oprostila smrt

Snažno ju je uhvatio za zglob ruke i upitao „Jesam li se nekome, znaš, nekad zamerio?“. Ustuknule su. „Nisi, šta ti je, hajde popij još gluformin“ odgovorila je, gurajući tacnicu sa belom tabletom. Imao je par šlogova u prethodnih nekoliko…

Ljudi s olovkama

Snažno ju je uhvatio za zglob ruke i upitao „Jesam li se nekome, znaš, nekad zamerio?“.

Ustuknule su.

„Nisi, šta ti je, hajde popij još gluformin“ odgovorila je, gurajući tacnicu sa belom tabletom.

Imao je par šlogova u prethodnih nekoliko godina, operaciju oba kuka i pregršt lekova za dijabetičare. Jednom bi ga izvukao sestrin verenički prsten, drugi put svadba druge sestre, treći put unuka, i tako u krug. Trgao bi se kad god bi neka od nas uspela u nečemu. Ozdravio bi za tren.

Uvek sam na njega gledala kao na strogog, inteligentnog oca, iako se njegova strogoća smanjivala kako su prolazili moji rođendani. Prema njemu sam osećala ogromno poštovanje, zahvalnost, ali i nemerljivu ljubav.

Mama i sestre su me zvale da dođem kući i rekle da je opet loše.

Nakon par dana sam bila u prostoriji gde je uvek ležao, sedeo, pio kafu, pušio cigaretu za cigaretom i pričao fore Iz mladosti. Sada je prazna tacnica stajala na stolu i istrošena ampula insulina.

Ustala sam i pustila TV, da bih razbila tišinu koju je stvarao zvuk nemoći. Bili smo nemoćni. Svi mi. Zajedno. Nemoćni.

Krenuli smo u bolnicu i u retrovizoru sam videla svoje lice. Bilo je bledo. Osećala sam da je vreme da sebi priznam strah. Kako smo se približavali ustanovi, stabla su bila sve učestalija i krošnje su pravile hlad. Najzelenija trava je krasila dvorište bolnice i nekoliko klupica je bilo postavljeno ispod drveća. Imale su naslon. Verovatno da pacijenti koji izađu u šetnju mogu da odmore od ležanja i opuste leđa.

Ušli smo u sobu 4. Tri čoveka. Oduvek sam mrzela miris bolnice. Odisala je limenim tanjirima i klompama bolničarki i namrštenim licem žene koja je praznila kante iz hodnika.

Sve je bilo nestvarno, kao u 3D filmu, kao da je sve bilo nacrtano, pa sam par puta pogledala u svoje šake da bih videla da su stvarne. Bio je bled.

Ostale smo unutra sat vremena i 10 popušenih cigareta na jednoj od klupica. Sa naslonom. Bio je kraj posete. Posete?

U povratku kući je stranac u retrovizoru delovao još uplašenije, a zvuk motora je nadglašavao zvuk misli.

Otišla sam u svoju sobu, sela na krevet i tupo posmatrala neravnine na zidu. Španski zidovi više nisu u modi. Nekad je onaj ko je imao španske zidove bio neko na koga se treba ugledati. Gospodin. Kako li prave ove španske zidove? Neravnine ma koliko različite bile, sigurno se rade po nekom šablonu. Vidim par šara koje se ponavljaju. Glupo.

To što je zaboravio naša imena je isto bilo glupo. I to što ne može ništa da kaže je isto glupo. Ni da se pomeri. I kakav je to naziv za čoveka „Biljka“? I doktori koji pričaju nekakve priče da nema neke šanse su isto glupi. Valjda je šansa ono što je poslednje.

Ono što je bilo poslednje je došlo na red i ubilo svaku šansu.

Nakon nekoliko dana, posle te, još jedne posete smo znali. I ona i ona i ona i ja. I krošnje i trava i klupice i žena što prazni kante u hodniku.

I trudna mačka u dvorištu i kuća i vazduh.

I čovek koji je ležao u sredini, koji je te noći, tog dana u tom maju, u tom gradu prestao da diše.

Bila sam besna četiri meseca. Nisam mogla da shvatim kako se usudio da ode. Toliko je toga što imam i želim da proživim, toliko je toga što imam da pogrešim, da zeznem, toliko je pobeda, padanja i ustajanja. A on se odvažio da ode i da mi ne dozvoli da zaplače od sreće kada mu kažem da sam uspela.

Pre mesec dana mu je bio rođendan. Osamnaesti jul. Tada sam napokon plakala sama. Ja i četiri španska zida. Znala sam da je tu negde, osećala sam da je on sada energija koja je svuda oko mene. Rekla sam mu da on najbolje zna kada je bilo najbolje. Rekla sam mu da mu je ipak već neko vreme bilo preveliko mučenje. Ko bi još voleo da se kljuka tim tabletama. Rekla sam mu da je bio jak. Rekla sam mu da mu opraštam što je otišao, samo je mogao da sačeka još malo.

Ili da bar izabere neki drugi mesec, neki u kom ne cvetaju majske ruže.

Oprostila sam mu zbog lakoće. Oprostila sam mu zbog prenesenog znanja. Oprostila sam mu zbog prenesenih iskustava. Oprostila sam mu zbog zaraznog smeha. Oprostila sam mu zbog humora. Oprostila sam mu zbog njegove omiljene pesme. Oprostila sam mu zbog proleća. Oprostila sam mu jer da nisam, bila bih sebična. Rekla sam mu da mu opraštam jer ga volim.

I tada sam se osetila slobodnom.

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije