Ljudi s olovkama

Vesna Duvnjak: Čovek bez prezimena

tekst: Ljudi s olovkama
Broj pregleda: 1.593

U prohladnoj, jesenjoj noći, u gluvo doba, pustim ulicama je lebdela senka. Pomalo pogrbljena, ženska prilika, približavala se zgradi Zaboravljenih. Polako, skoro vukući noge, prišla je do samih ulaznih vrata, i spustila nešto na hladni, betonski stepenik. Zavukla je ruku u džep i izvadila zgužvan papirić koji je, potom, spustila na zamotuljak. Sagnula se i pogledala ga krupnim očima, punim bola. Jedna suza joj je skliznula pravo na ceduljicu koju beše zakačila u nabore dečijeg ćebenceta. Suza je pala i iskrivila poslednje slovo reči koja je stajala na ceduljici. Damir. Ispravila se , napravila dva, tri koraka unazad, a onda se okrenula i počela da trči. Trčala je i jecala. Pustila je da joj se suze slivaju niz lice i vrat, sve do grudi. Iz grudi je kapalo mleko i natapalo grubu tkaninu vojničke košulje. Trčala je, bežala što dalje, od njega, od sebe. Da se ne predomisli i ne vrati po njega.

Sledeće jutro je spremačica, dolazeći na posao, ispred vrata ugledala zamotuljak. Nije joj prvi put. Česta je to pojava na vratima Zaboravljenih.

“O, zaboga, kakva to majka ostavi ovako malu bebu na betonu? Jel ne može, normalno, da nam je donese i preda u ruke? Ne, moraju one da prave dramu i ostavljaju bebe na ovoj hladnoći ispred vrata. Zar je bitno kako ćeš nam ga ostaviti, kad ga svakako ostavljaš?”

Negodujući je podigla zamotuljak i ugledala usnulu bebu, staru jedva mesec dana. Spavala je mirno, ručica blago stegnutih u pesnice i spuštenih pored glave. Unela ga je u zgradu i uputila se sa njim pravo u ambulantu. Dok je spuštala bebu na ambulantni pokretni krevet, iz ćebenceta je ispao papirić. Damir.

“Hej, maleni, pa ti imaš ime. Damir. A prezime? Ne piše nigde.”

Uskoro je došla medicinska sestra i lekar, pregledali su dečaka i ustanovili da je zdrav i negovan. Nahranili su ga i odneli u Jaslice. Ovo mu je, od sada, dom.

Dani su prolazili, a Damir je rastao i napredovao. Nesvestan da je ostavljen, svu pažnju i ljubav je poklanjao vaspitačicama i medicinskim sestrama koje su brinule o njemu. Godine su prolazile, a Damir je rastao u pametnog i poslušnog dečaka. Nije bilo zainteresovanih za usvajanje, jer su to bila teška, poratna, vremena. Većina ljudi je gladovala, niko nije želeo dodatna usta koja bi morao da hrani. Kada je napunio 7 godina, Damir je trebao da krene u školu. Tada je nastao problem. Damir nije imao prezime. Majka je ostavila samo ime, niko ga nije usvojio, niko od zaposlenih nije mogao da ga prizna kao svog, pokloni mu prezime, i ostavi ga i dalje u sirotištu. Tako je Damir rastao bez prezimena. U izvodu iz matične knjige rođenih, skoro sve rubrike su bile prazne, osim one gde je pisalo ime i datum rođenja. Kao datum rođenja su mu upisali datum kada su ga našli ispred vrata. Vaspitači u domu su se dogovorili, da će ga oni naučiti da makar čita i piše, kad mu već ne dozvoljavaju da ide u školu. I naučio je. Upijao je svaku reč. Bio poslušan i vredan.

Svaki dan bi drugi vaspitač učio sa njim, ono što je znao i mogao. Svi su ga voleli jer je bio umiljat, prelepog osmeha i veselih, radoznalih očiju. Nije nikad pravio probleme niti ispade, nije se žalio što nema ovo ili ono, nije pokušavao da privuče pažnju kao većina ostalih, isto tako ostavljenih i željnih ljubavi. Rastao je zadovoljan onim što su mu u domu pružali, jer za drugo nije ni znao. Kad je napunio 14 godina, zamolili su jednog auto mehaničara da primi Damira kod sebe u radionicu, da dečko nauči nešto da radi, da može nečim posle da se izdržava. Za Damira je to bila neopisiva sreća, jer su ga motori fascinirali. Odlazio je svaki dan u radionicu, učio, pomagao. Majstor ga je zavoleo i često bio ostajao kod njega i njegove porodice na ručku. Znao je Damir kako funkcionišu porodice, ali je znao i da on porodicu nema. I nije se žalio niti očajavao. Nije bilo praznine. On porodicu nikad nije imao i nije znao šta je to.

Tu, u radionici, je doživeo i prvo poniženje, iako on to nije doživeo tako. Jedan stariji čovek je dovezao auto na popravku, i čekajući da majstor popravi auto, upustio se u razgovor sa Damirom. U jednom trenutku ga je pitao odakle je i kako se preziva. Damir je rekao da nema prezime. Samo ime.

“Čuj, nemaš prezime? Kako nemaš? Pa čiji si?”

“Ne znam”, odgovorio je Damir. “Živim u domu za napuštenu decu. I nemam prezime.”

Čovek se počeo smejati.

“Hajde, boga ti, ti to mene zafrkavaš. Kako je moguće da neko nema prezime. Pa koje si vere?”

“Ne znam”, odgovorio je Damir.

“A čuj, ne zna ni koje je vere. Mali, jel ti to mene zajebavaš, a? Fino kaži da ti je mama kurva, rodila te sa ko zna kim i ostavila. Šta me praviš budalom?”

Te reči su Damira zabolele. Suze su mu se , izdajnički, pojavile u očima. Bacio je alat koji je držao u ruci, i počeo da trči. Boleo ga je spomen majke koju nikad nije imao. Bolelo ga je što mu je ovaj čovek uvredio majku, iako ni jedan ni drugi nisu znali ko je ona. Po prvi put je Damir plakao zbog toga što ne zna ko je ni čiji je. I što nema prezime. Nije baš najbolje shvatao zašto je potrebno da imaš prezime, da se zna ko si i čiji si. Znao je samo da je on uskraćen za to.

Godine su prolazile, naučio je mehaničarski zanat, čak je otišao i korak dalje. Od jednog starog, vojničkog Land Rovera je napravio pravo čudo. Mesecima ga je popravljao i krpio, neke delove je sam napravio, jer nigde nisu mogli da se nađu. Napravio je sam sebi auto. Majstor ga je naučio da vozi, jer nije mogao da dobije vozačku dozvolu. Naravno, jer nije imao prezime. Svoj automobil je nazvao „Frankeštajn“, jer ga je sastavio od različitih delova različitih automobila. Frankeštajna je držao u garaži u majstorovom dvorištu, i samo bi, po nekad, noću, vozio Frankeštajna po okolnim brdima i seoskim putevima. Jurio bi i razmišljao. Mušice su mu upadale u oči i usta, ali mu to nije smetalo. Odvezao bi se do zaravni na vrhu jednog brda, i odozgo posmatrao grad i zvezde. Tu je prvi put shvatio da mu nije svejedno što ne zna ko je i čiji je. Što ne zna ko su mu preci i koje je vere. Tu je, nekoliko puta, dovezao Frankeštajna, popeo se na prednju haubu i urlao. Urlao iz sveg glasa, dok god ga suze ne bi zagušile. Onda bi naslonio glavu na Frankeštajna i satima plakao.

“Ee, moj Frankeštajne. Pa ja i ti smo isti. Ne pripadamo nigde. Ni ti nemaš registracione tablice, kao što ja nemam prezime. Ti si meni kao brat.”

Tako bi se tešio i milovao hladni lim automobila. Jedino su njih dvojica pripadali jedan drugom.

Razmišljao je kako da nađe majku. Niko ništa o njoj nije znao. Nisu znali, čak, ni ko ga je ostavio, majka ili otac. Nije znao ni kako bi počeo da traži roditelje. Odlazio je u pravoslavnu i katoličku crkvu, u džamiju, pokušavajući da se pronađe. Mislio je da će mu njegov Bog sam dati znak gde pripada. Pričao je sa sveštenicima i hožama. I svi su mu rekli isto. Uđi, pomoli se. Bog je jedan i Bog je svuda.

“Kako da se pomolim kad ne znam jel treba da se krstim ili da klanjam?”

“Pomoli se onako kako ti osećaš, onako kako misliš da ćeš pronaći Boga i veru u Boga. Podele su izmislili ljudi, a Bog razume sve jezike i čuje sve molitve.”

Boga je pronašao jedne noći na brdu iznad grada. Shvatio je da je Bog svuda i svačiji. I da nije važno kako ga dozivaš, bitno je da veruješ i činiš dobra dela.

Voleo je Anu. Volela je i ona njega. Momka širokih ramena, lepih ruku, dečačkog osmeha i očiju u kojima se mešala tuga i mudrost. Vodio ju je često Frankeštajnom na vožnje po brdima. Voleo je njenu jednostavnost i iskre u očima. Ona je prva potegla pitanje braka. On je rekao da mu je svejedno, da može ceo život provesti sa njom ovako, bez papira i društvenih obaveza. Ona je rekla da želi muža i porodicu, kao i svaka normalna žena. Jednog dana mu je majstor dao pismo koje mu je Ana ostavila. Pisala je da ga ostavlja zato što njeni roditelji ne žele zeta bez prezimena i porekla. Bez imovine. Tikvu bez korena. Zgužvao je pismo i kroz zube procedio- „Jebite se i vi i vaša prezimena. Ne pripadam nikome, i dobro mi je ovako. Samo sam svoj. Veću slobodu nema niko na svetu.“

Život je prolazio, godine se nizale…Damir je ostao da radi u radionici svog majstora, a kad je majstor umro, deci je ostavio kuću i imanje, a Damiru radionicu. Radio je i živeo od svog rada. Trudio se da bude dobar čovek, predusretljiv i pravedan. Prezime i poreklo bi ga boleli jedino u situacijama kada su ga nazivali polu-čovekom, kada bi govorili da je niko i ništa. Ćutao je. Nije se bunio. Sreću je pronalazio u svom poslu i knjigama. Knjige su ga opčinile još dok je bio dečak, svaka je imala svoju priču, svaka nosila nešto novo. Svaka bi ga začarala, svakoj se davao dušom. Živeo je živote junaka iz knjiga, jer maštu niko nije mogao da mu uskrati. Ni birokratija ni zakoni, ni sve norme koje su ljudi izmislili.

Kada je umrla supruga njegovog pokojnog majstora, u pogrebnoj povorci je išao rame uz rame sa njegovom decom. On je, na neki način, bio član porodice. Dok je povorka išla prema mestu sahrane, Damir je zapazio jedan neobičan grob, koji su grobari još uvek zakopavali. Istupio je iz povorke i prišao neobičnom grobu, kao da ga je dozivao. Osim grobara, tu je još stajao jedan stariji čovek, držeći šešir u ruci. Damir je pogledao na neobično parče drveta kojim je bio obeležen grob. Na ploči u obliku elipse, umesto imena i prezimena i godine rođenja i smrti, pisalo je samo „Damirova Mama“.

Osetio je otkucaje sopstvenog srca negde u grlu. Usta su mu se osušila od krika koji je u poslednji momenat ugušio. Da li je ovo moguće? Da li je to grob moje majke? Da li ja ovo samo umišljam? Čovek koji je stajao pored humke, gledao je začuđeno u Damira. Pitao se ko je taj čovek i zašto plače na grobu njegove žene, iako joj ni ime ne piše na nadgrobnoj ploči? Damir je pao na kolena i zario prste u svežu zemlju na humci. Jecaji su mu tresli celo telo. Čovek je prišao i spustio mu ruku na rame. Damir je podigao glavu i pogledao u čoveka iznad sebe.

“Ti si sigurno Damir, reče čovek. Imaš oči toliko slične  njenima. Da, nema greške. Znaš, zadnjih meseci je samo tebe spominjala i molila da joj oprostiš. Ja nisam ni znao da postojiš, do nedavno. Prekjuče se ubila. Ostavila je oproštajnu poruku u kojoj je pisalo da joj je poslednja želja da joj na grobu piše samo to, Damirova Mama.”

Damir je ponovo spustio glavu na humku, obgrlio je rukama i još jače zajecao.

Zatvori reklamu