Lole iz komšilukaO događajima

Smeta vam golotinja u pozorištu? Stvarno?!

tekst: Jovana Gligorijević

Predstava „Olimp: U slavu kulta tragedije“ najavljivana je za ovogodišnji Bitef mesecima unazad. Publika je jedva dočekala, jer je prvi put imala priliku da gleda pozorišnu predstavu koja traje 24 sata. Ispostavilo se da je „Olimp“ mnogo više od celodnevne atrakcije. Pokazalo se da je „Olimp“ – umetnost. Treći program Radiotelevizije Srbije prenosio je predstavu, i na tome im svaka čast. Ali dobra vam stojim da televizija nije medij koji može u potpunosti da prenese moć pozorišne predstave i zato radije biram da verujem ljudima koji su sedeli u publici, nego svojim očima i malom ekranu. A ti ljudi, svi odreda, kažu da su kraj predstave dočekali duboko uzdrmani, oduševljeni i – uplakani.

Suditi šta jeste, a šta nije umetnost nije zahvalna rabota, niti mi pada na pamet da se upuštam u tako nešto. Štaviše, ništa me ne kvalifikuje da o tome sudim. Ima samo jedan mali biografski detalj, zbog kog znam pozorište. Ćerka sam pozorišnog reditelja, odrasla sam u pozorištu i pozorišnom bifeu, kad nije imao ko da me čuva. To ne znači mnogo, ni deca lekara nisu kvalifikovana da leče, ali jeste privilegija, jer sam svojim očima gledala šta znači ostavljati dušu i creva na sceni, lomiti se fizički i psihički, izvlačiti iz sebe ono najintimnije i razgolititi se pred publikom.

I tu dolazimo do suštine: plače mi se od pojedinih reakcija na „Olimp“. Predstava obiluje golotinjom, što je izazvalo opšte skandalizovanje i prenemaganje na društvenim mrežama. Najviše zaboga zgroženih reakcija izazvala je scena u kojoj sedam glumaca golih do kože igra sirtaki uz muziku iz filma „Grk Zorba“ i, je li, u sklopu koreografije, mlatara penisima. Osećam se kao pala s Marsa. Šta tim ljudima zapravo smeta? Da li je moguće da nikada nisu videli polne organe, ženske i muške, nebitno? Zar je zaista u godini 2017. golotinja u pozorištu skandal? Naravno da nije, to smo prevazišli još krajem šezesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Ko god se uvredio zbog mlataranja „alatkama“ u „Olimpu“ samo je ispao glup u društvu i nehotice odao da ne ide u pozorište. Tragično je što, uprkos tome, daju sebi pravo da imaju stav.

Evo, nisam pametna. Šta su to oni tačno videli što ih je toliko sablaznilo? Ja videh samo ljudska tela, onakva kakvim ih je priroda dala, tela različitih veličina i oblika. Tela koja govore istinu o ljudskoj telesnosti. Ničeg pornografskog, pa čak ni erotičnog u tim scenama nema. Ima samo gole istine. Ne znam, mene je ta scena duboko potresla. Kao što rekoh, igrom slučaja znam koja je muka za glumca da se na sceni razgoliti, čak je teže to uraditi bukvalno nego figuratvno. Znam kako je teško prevazići neprijatnost i stati pred publiku, a kamoli kretati se ili plesati tako ogoljen. Potresla me hrabrost glumaca da se svuku do gole kože i izvedu taj dionizijski ples pred prepunom salom, besprekorno uvežbani i koordinisani, kao da stid nije ništa…

Foto: YouTube

Svako ko je bio u sali Sava Centra tokom tih 24 sata izašao je potresen i pomeren. E, to vam je umetnost: ono što te izmesti iz težišta, izbaci iz ravnoteže i pomeri ti i kičmu i mozak. Ono posle čega ti satima zuji u glavi i ne možeš da dođeš sebi. A upravo se to dogodilo ljudima koji su odgledali svih 24 sata predstave i zbog toga im zavidim i hoću da umrem što je predstava koja im je donela nešto tako snažno i nestvarno, sada u javnosti svedena na priču o mlataranju pišama. Šta sad? Da pišemo peticiju da se Mikelanđelovom Davidu hitno obuku gaće? Pa da li su ti ljudi normalni? Zar su veći katolici od pape, da ne bi možda prekrečili Sikstinsku kapelu, to srce katoličanstva, zbog golotinje na Mikelanđelovim freskama?

Foto: YouTube

Uostalom, ima neko ko o svemu ovome zna mnogo više nego ja i ko je gledao predstavu uživo. Dramaturškinja Biljana Srbljanović, poručila je preko Fejsbuka sve što ima da se kaže: „Umazana od suza, znoja i slina, bez glasa od vrištanja i dranja, jedva kucam ovo jer mi ruke bride od jednočasovnog aplaudiranja, imam da izjavima da, da Ivan Medenica ništa u životu nije uradio i da više nikad ništa ni ne uradi, zbog ovoga što je priredio Beogradu, sa svojom ekipom u Bitefu, zaradio je najveći spomenik ikad. 24 sata orgije intelekta, najsnažnijih emocija, radosti, veselja, suza, očaja, straha i sažaljenja, to je bio Olimp u Beogradu, koji sam preživela uz najdivniju i najposvećeniju publiku. Herojski podvig RTS-a za profesionalan, fantastičan prenos, Bastiljo, sve ti je oprošteno! Mislim da ću dosta pisati o ovome, snimamo naravno i podcast, ali ako treba u jednoj rečenici da opišem euforiju: ko se seća La Fura dels Baus plus De La Guarda Villa Villa plus Marthalerov Murx u Novom Sadu, e to, PA PUTA STO. Kakvo čarobno iskustvo, kakav osećaj zadovoljstva, kakvo oduševljenje i kolektivna katarza, ja sam sada stvarno potpuno poludela.U to ime, kao profesorka teorije antičke drame, ovima što se po internetima sablažnjavaju na golotinju, pošto im antički ratovi, ubistva, silovanja, čedomorstva, da otac prekolje ćerku i da brat ubije brata, ne pobuđuje tankočutna osećanja gađenja i zgražavanja, imam da stručno i sveobuhvatno poručim: aj ne seri.“

Naslovna fotografija: Aerogondo2 / Shutterstock

Zatvori reklamu