Lole iz komšilukaO ljudima

Selfiji su postali otvorena pisma

Ona nije bila selfi devojka. Ili je neko fotografiše ili se ne slika uopšte. Nije znala gde da gleda kad se uključi ta čuvena selfi kamera. A selfi štap joj je delovao poprilično nakaradno. – Šta rade sa svim tim…

Srbijanka Stanković

Ona nije bila selfi devojka. Ili je neko fotografiše ili se ne slika uopšte. Nije znala gde da gleda kad se uključi ta čuvena selfi kamera. A selfi štap joj je delovao poprilično nakaradno.

– Šta rade sa svim tim fotografijama? – pitala je sestru.

– Kako šta rade? Pa izbacuju na Fejs i Instagram, valjda.

– Sve?! Majke ti?

– A pa, ne sve, samo probrane! Doooobro isfiltrirane.

– I to je kao normalno? Čemu služi?

– Pa znaš, kao… skupljanju lajkova.

Prenerazila se. Da l’ neko stvarno provodi vreme tako što ode na neko mesto (ili u sopstveno kupatilo) i pući se u telefon? I onda kad obavi sesiju kliktanja, zavali se u fotelju i bira najlepše. Provlači sliku kroz filtere, kači rogove i venčiće na glavu, lepi stikere i ostala čuda? A onda bira najbolju za profilnu sliku ili jednostavno Untitled album. Ili još bolje, za album originalnog naziva „Ja“ (pa pored srca, srca, srca!)? Stvarno?!

Uz fotografiju ide i stih, sigurno. Uglavnom, onaj koji veze sa fotkom nema. Takvi statusi poručuju: Gledajte, nisam samo lepa, nego sam i poetična. Selfiji su postali otvorena pisma običnih ljudi običnim ljudima. Kao raskinuli smo, ja sam se šminkala tri sata, izašla na terasu, napravila selfi, prošla celu proceduru oko njegovog udešavanja, a onda ga objavila uz stihove „tebi se dive, a niko ne zna šta sam prošla“.

Ne može danas, izgleda, ništa bez selfija. Ni raskid, ni ljubav. Ljubimo se – selfi. Grlimo se – selfi. Šetamo – selfi. Kao dremamo – selfi. Kako će nam inače poverovati da se smrtno volimo posle mesec dana veze? Kako će njegova bivša da presvisne od muke i prestane da mu šalje poruke?

– Znaš, taj selfi, to je klasično sebeljublje. Ogledalo za sve Narcise 21. veka!

– Ti misliš da ti ljudi stvarno sebe vole? Poznajem devojku koja se godinama bori sa lošom kožom, viškom kilograma i poprilično neurednim ljubavnim i studentskim životom. Objavljuje svakodnevno selfije. Prelepe selfije! Bez zezanja! Kad čovek pogleda njen profil, pomislio bi kako je ona srećna, zadovoljna i čarobna. A nije. Stvarno nije.

– Dobro, možda ona želi da ljudi misle da jeste. Možda zbog toga i ona poveruje u tu iluziju.

– Šta kao, ako fotka pređe sto lajkova, onda sam ja riba i imam sve u životu?

– Tako nekako mu dođe.

– Ma, daaaaj!

Razumela je da je teško odoleti modernim trendovima, pa čak i to da je čoveku najlakši izlaz iz problema njegovo ignorisanje. Ali. Nije razumela kako neko tako dugo može da ostane slep za sebe.

Jer: ako zaista toliko sebe voliš, zar ti ta ljubav nije dovoljna? Zar moraš svakodnevno da je deliš na društvenim mrežama?

Jer: ako zaista sebe ne voliš i skrivaš se iza sto pedeset filtera – zašto to ne promeniš? Onako, stvarnički. Umesto pola sata pućenja u ekran – pola sata trbušnjaka, čučnjeva ili jednostavno mackanja nekom kremom. Umesto pola sata Fotošopa – pola sata dobrog romana.

Nijedan filter ne može ono što može čovekov um i naum. Zato, tamo gde si otišao, gledaj u svet oko sebe, a ne u glupi ekran pametnog telefona. Uspomene su jače od svakog selfija. Istina je veća od svake iluzije.

Život je prekratak za foliranje.

Pročitaj još

Od iste osobe