Lole iz komšilukaO ljudima

Selfiji su postali otvorena pisma

tekst: Srbijanka Stanković

Ona nije bila selfi devojka. Ili je neko fotografiše ili se ne slika uopšte. Nije znala gde da gleda kad se uključi ta čuvena selfi kamera. A selfi štap joj je delovao poprilično nakaradno.

– Šta rade sa svim tim fotografijama? – pitala je sestru.

– Kako šta rade? Pa izbacuju na Fejs i Instagram, valjda.

– Sve?! Majke ti?

– A pa, ne sve, samo probrane! Doooobro isfiltrirane.

– I to je kao normalno? Čemu služi?

– Pa znaš, kao… skupljanju lajkova.

Prenerazila se. Da l’ neko stvarno provodi vreme tako što ode na neko mesto (ili u sopstveno kupatilo) i pući se u telefon? I onda kad obavi sesiju kliktanja, zavali se u fotelju i bira najlepše. Provlači sliku kroz filtere, kači rogove i venčiće na glavu, lepi stikere i ostala čuda? A onda bira najbolju za profilnu sliku ili jednostavno Untitled album. Ili još bolje, za album originalnog naziva „Ja“ (pa pored srca, srca, srca!)? Stvarno?!

Uz fotografiju ide i stih, sigurno. Uglavnom, onaj koji veze sa fotkom nema. Takvi statusi poručuju: Gledajte, nisam samo lepa, nego sam i poetična. Selfiji su postali otvorena pisma običnih ljudi običnim ljudima. Kao raskinuli smo, ja sam se šminkala tri sata, izašla na terasu, napravila selfi, prošla celu proceduru oko njegovog udešavanja, a onda ga objavila uz stihove „tebi se dive, a niko ne zna šta sam prošla“.

Ne može danas, izgleda, ništa bez selfija. Ni raskid, ni ljubav. Ljubimo se – selfi. Grlimo se – selfi. Šetamo – selfi. Kao dremamo – selfi. Kako će nam inače poverovati da se smrtno volimo posle mesec dana veze? Kako će njegova bivša da presvisne od muke i prestane da mu šalje poruke?

– Znaš, taj selfi, to je klasično sebeljublje. Ogledalo za sve Narcise 21. veka!

– Ti misliš da ti ljudi stvarno sebe vole? Poznajem devojku koja se godinama bori sa lošom kožom, viškom kilograma i poprilično neurednim ljubavnim i studentskim životom. Objavljuje svakodnevno selfije. Prelepe selfije! Bez zezanja! Kad čovek pogleda njen profil, pomislio bi kako je ona srećna, zadovoljna i čarobna. A nije. Stvarno nije.

– Dobro, možda ona želi da ljudi misle da jeste. Možda zbog toga i ona poveruje u tu iluziju.

– Šta kao, ako fotka pređe sto lajkova, onda sam ja riba i imam sve u životu?

– Tako nekako mu dođe.

– Ma, daaaaj!

Razumela je da je teško odoleti modernim trendovima, pa čak i to da je čoveku najlakši izlaz iz problema njegovo ignorisanje. Ali. Nije razumela kako neko tako dugo može da ostane slep za sebe.

Jer: ako zaista toliko sebe voliš, zar ti ta ljubav nije dovoljna? Zar moraš svakodnevno da je deliš na društvenim mrežama?

Jer: ako zaista sebe ne voliš i skrivaš se iza sto pedeset filtera – zašto to ne promeniš? Onako, stvarnički. Umesto pola sata pućenja u ekran – pola sata trbušnjaka, čučnjeva ili jednostavno mackanja nekom kremom. Umesto pola sata Fotošopa – pola sata dobrog romana.

Nijedan filter ne može ono što može čovekov um i naum. Zato, tamo gde si otišao, gledaj u svet oko sebe, a ne u glupi ekran pametnog telefona. Uspomene su jače od svakog selfija. Istina je veća od svake iluzije.

Život je prekratak za foliranje.

Zatvori reklamu