Ljudi s olovkama

Davorka Demonjić: Pre susreta

Istinito je i stvarno da se sve davno desilo, ne ovde, nego tamo negde po nekom čudesnom proviđenju i nekom zanosnom igrom koja traje, i kao da se iz laganog kasa u galop pretvara… sve dok se jednom niti ne…

Ljudi s olovkama

Istinito je i stvarno da se sve davno desilo, ne ovde, nego tamo negde po nekom čudesnom proviđenju i nekom zanosnom igrom koja traje, i kao da se iz laganog kasa u galop pretvara… sve dok se jednom niti ne raspletu i tada se igra za trenutak zaboravi i zastane…. Desi se susret….

Zavolimo i pre susreta i pre zrake u nama, a onda samo prepoznamo… ah… sve u jednom poluvremenu između bleska i tmine. Niko osim nas samih i ne sluti da peva u nama, da nas sve to doziva, da čujemo vetar kako raspliće razbarušene listove drveća ili kako sunce upija kapi rose, kao dete kada se raduje i kada u grudima oseti neku toplinu, tako i ovaj susret, po nekom zakonu zri i čeka svoj prvi bal….

I radujemo se jer to je nešto veliko, i ne znamo šta, ali je zagonetka za nas koja se vešto otkriva kroz vreme koje teče…

I radujemo se, pa to smo mi sami i naša ljubav sa nama, ali prepoznati je…  pa to je lako… kao igra uklapanja, sve se sklopi u savršen oblik koji se pretvara u divnu melodiju koja nas nosi visoko, daleko preko okeana i preko dolina u odsjaj sunca…

Foto: Mihailo Simović

Tog jutra bila je gusta magla koja se sporo vukla niz dolinu, koja je bila još snena zbog jutra u nama i oko nas. Vukle smo teške putne torbe. Isli smo u svet, misleći da tamo negde čeka nas nešto veliko i kao kada dete trči kroz maglu da je sustigne, da je sagleda, tako je i sve izmicalo pred našim očima…

„Samo da stignemo na vreme, pre kiše!“ , rekla je sestra.

„Posle ćemo lako“, dodala je. Zatim je, onako teatralno, kako obično ona to ume, pokazala rukom oko sebe: „Pogledaj ovo stenje oko nas! Primećuješ li nešto neobično? Vidi, kao da se zatvorilo u sebe!“

Brzo sam je pogledala i nisam htela da je prekidam u njenom „proroštvu“, ćutala sam, a onda sam se se setila njenih fantazija. Najzanimljivija mi je bila sledeća: „Znaš, ovako je zaista dosadno živeti, svako se vraća u svoju kuću. Zašto ljudi večito ne putuju, traže po svetu sebi sreću i tako menjaju kuće, gradove?“

Zatim je dodala: „Kao školjka kada sakrije svoj biser i čeka, tako će i ovo stenje čekati… dugo… dugo…“

Foto: Mihailo Simović

Ovaj put pogledala sam je krišom i sa strepnjom da možda sve to nije neka šala i pogledala sam oko sebe i shvatila da je svuda oko nas sablasna tišina, osim odjeka njenih reči. Okrenula sam se, svuda krš, stenje, zidane ograde od kamena, nisam ni shvatala zašto grade deo brda kamenom. Setila sam se leta koja su prošla i orla koji bi nadletao ovu dolinu, a u dugim noćima krik sove bi se začuo koji bi podsetio kako noć sporo izmiče…

Prošli smo pored manastira, starog, iz 16. veka. Vreme je bilo beskonačno… i oni tamo daleko i mi ovde sada, kao da smo upleteni u zajednički venac u kojem nema deljenja…

…. Začula sam topot konja i rzanje, zveket oružja, lavež pasa u daljini, užurbani hod monaha koji su se saplitali o duge monaške mantije, zatim bi uzjahali konje, da bi kozjim stazama, jer drukčije se nije ni moglo, jurili preskačući pragove vekova, dolazili bi i odlazili, bežali i vraćali se onom istom dolinom u kojem smo ostavili zatvoreno stenje, jer se nije moglo preko reke…

Sestra me vratila u stvarnost: “Požuri, da ne zakasnimo!“

Grabili smo krupnim koracima ka železničkoj stanici. Dok je pristizao voz i ulazio na peron, setila sam se njenih reči koje su me sada čudno osvestile. Jer ponekad nas jedna reč, jedan pogled, jedna senka u očima otrezni sasvim i kao da dodjemo do konačnog razrešenja i odjednom naprasno jer još juče kao da nismo znali i nismo mogli da se probudimo i shvatimo da je rešenje zagonetke tu, blizu, da je sve jednostavno ,“ dugo… dugo“… setila sam se, zatim lutanje, seobe, traženje zlatne žile u našim žilama…

„Dugo“, odzvanjalo je u meni. Pa to je rešenje, čekanje… jer naš život i nije drugo nego stalno čekanje sureta… Onda kada se zanosna igra ubrza i kada prepoznamo zraku u sebi i tada svet kao da zastane za trenutak, prepoznamo u sebi nekoga koga smo dugo čekali, i kao po navici osmehnemo se, i  ne sluteći da je već sve odavno udešeno za nas, ne kao sudbina, nego kao nešto što jedino prihvatamo, ne želeći ništa drugo…

Prepoznamo u sebi nešto što smo dugo čekali i znamo da je to jedino vredno i da je nešto veliko za nas, da nas oslobadja tereta i da sve postaje jedna beskrajna lakoća, jedna  lepota, …  jer smo tu, stojimo pored sebe samih i ponosni smo što smo se sreli, pogledali oči u oči…

Bezrazložno je trčati, ili udešavati susret, tako se kvari jedan savršeni poredak, jer svako čekanje, iako ne izgleda, ipak je dobro za nas.

…. Nakon nekoliko godina ….

Sedela sam u kupeu elektromotornog voza, kada sam iznad sebe začula glas: „Oprostite, da li je slobodno?“ Podigla sam pogled. U onom međuvremenu kratkom, bilo je sve oslobođeno i ptice su poletele, stenje se beše otvorilo u mojim grudima, isto ono stenje, koje je čekalo godinama, a biser iz školjke pao mi je u krilo. Čvrsto sam ga prihvatila i stegla, bojeći se da ću ga izgubiti… Klimnula sam glavom i pogledala ga kao starog, velikog prijatelja kojeg sam dugo čekala i koga sam našla posle dugog lutanja. Prepoznali smo se, jer smo se upoznali davno, još pre čekanja. Voz je nastavio dalje, brojeći pragove susretanja i rastajanja…

 

Pročitaj još

Od iste osobe