Ljudi s olovkama

Snežana Trtica Graovac: Priča o jednoj drugačijoj tetki

tekst: Ljudi s olovkama
Broj pregleda: 263

U početku, nije se baš najbolje snašla  u toj novoj ulozi. Dok su joj drugi sa oduševljenjem lepili titulu tetke, ona nije znala šta ju je snašlo. Do tada za nju je tetka, po definiciji, bila starija, odrasla žena, koja uredno kupuje Jadro kocke, vodi u šetnju ili brani od ljute mame.

I tako dok je bauljala između deteta i tetke, ona je pomalo zbunjeno, a opet i sa nekom dozom ponosa, prihvatala tu  predstavu, gde je ona igrala tetku. Ne. Varate se. Njena uloga je bila sporedna. Glavni akteri slede u nastavku.

Novoproglašena tetka, vremenom je shvatila, da biti imenovana, znači imati i svoje obaveze. Kako su porodične okolnosti bile takve, skoro pa svake godine, postajala je tetka iznova. Sa prvim danima proleća njen zadatak je bio guranje kolica u kome je počasno sedelo to malo biće, kome je ona tetka. I dok su njeni drugari vijali leptire i trčali po travnatim kanalima, ona je bila u funkciji ličnog vozača, gore pomenutog bića. Znate, ta poslovna saradnja, nije uopšte bila laka. Mali poslodavac nije mnogo mario za leptire, on je imao svoju svakodnevnu rutu od koje nije odustajao. Taman kada je pomislila da se rešila uloge vozača, stizala su nova zaduženje. Trčanje, ali ne za leptirima, nego za njegovom malom – velikom visosti.

Kao što rekoh ova žurka i rotacije zaduženja smenjivale su se svakih godinu dana i tako tri puta zaredom. Malo li je?! Kako su mali poslodavci rasli, tako su njene dužnosti dobijale novu dimenziju. Igranje futbala, kule u pesku ili trke automobila. Pravi mali rat nastajao je kada bi se i ona unela u igru. Od svađe, preko guranja, do kamena u glavu – njenu glavu. Opasna borba, koja se uvek završavala, predpostavljate već, u njihovu korist. Jer, bože moj, oni su mali, a ona „velika“. Ne, nije joj ovo najteže padalo. Najveća frka nastajala je kada su sva trojica zajedno. Ovaj ovoga počupao, ovaj ovoga ujeo, pa se ova dvojica udruže protiv ovog trećeg… Žurka bez prestanka. I opet, neretko, izvlačila je deblji kraj.

Vremenom kako su zajedno odrastali, situacija se drastično promenila, u njenu korist. Nju je drmao pubertet, a oni su bili njeni pravi mali savetnici. Na svako njeno histerično pitanje- „Da li imam veliki nos? Jesam li debela ili kakva mi je frizura?“, iskreno i sa strpljenjem su odgovarali. Ona je najviše verovala njima.  Od savetnika, nekako prećutno,  dogurali su do drugara.  Bila je to neka neobična energija, koja se narednih godina širila i  bivala sve jača.

Da se razumemo, nije tu bilo nekog klasičnog ispoljavanja emocija. Sem ta tri datuma rođenja zabeležena u njenoj glavi i nekih malih sličice u njenom novčaniku, krišom posmatranja u izlasku i osluškivanja da li sami mogu da reše neki izazov, nije bilo mesta nekim deminutivima i tepanjima.

Kako životne okolnosti obično nameste, svako od njih je krenuo u osvajanje nekih svojih izbora. Vremenom su se malo udaljili… taman toliko, dok se ponovo ne sretnu.

Znate šta je zanimljivo? Dok su je svi oko nje zvali tetka, oni nikada nisu koristili tu reč, jednostavno zvali su je imenom, baš kao i prvog dana kada su uspeli da prelome mali jezik i oslove je.

I znate šta, upravo sva draž je u tome. Bez upućivanja drugih,odraslih, njih četvoro su sami, onako dečije, gradili svoj odnos. Rekla bih da su dobar posao odradili.

Ova čudna tetka, unapređena je u babatetku. Istina, bogu hvala, zvanično nije u upotrebi ovaj termin, sem u momentima kada je mali zvrk tako nazove.

Biću iskrena sa vama, mnogo je dobar osećaj biti tetka i babatetka.

Zatvori reklamu