Lole iz komšilukaO životu

Kešanski: Ona te ne čuje

tekst: Jovana Kešanski

Te večeri, na sedmom spratu sive zgrade u kojoj je nekoliko ljudi sebi oduzelo život zbog ljubavi, rekao si joj: „Biću ti veran kao pas!“

I još si rekao, umeo si sa rečima, da ćeš ići uz njenu nogu, ako treba. Da ćeš režati na druge pse, ako treba. Da ćeš je grejati gustom dlakom kad zazimi. Da ćeš joj lizati rane, ako nekad, zbog nečega ili nekoga prokrvare.

A onda si, nakon dubokog udaha, ozbiljno još dodao da sa njom želiš porodicu. Da ćeš svojim rukama sagraditi malu žutu kuću i kupiti psa koji neće mnogo lajati, ali će biti dovoljno prgav da vas štiti ako neko poželi da se približi. Rekao si da ćeš sam izdeljati krevet od bukovog drveta u kom ćete stvarati nov život i otvarati nebo nad glavama. Da ćete imati baštu u koju ćeš ti posejati svega, i da ona sa tom baštom neće morati da ima ništa, osim da sedi kraj nje i odmara na Suncu, ako želi.

Klekao si pred nju, dok su pijani ljudi unaokolo vukli svoja tela i tražili usne jedni drugima.

Zabava je bila gotova. Zora se probijala kroz puklo staklo prozora i otkrivala tvoje savijeno telo, dlanovima si joj držao sitna kolena u koja si zagnjurio glavu. Prste je uvukla u tvoju oštru kosu, savila se i poljubila te u teme.

Go si i znojav u beloj posteljini progorenoj na par mesta. Još uvek zadihan, tražiš gaće ispod škripavog kreveta. Iverica počne da škripi vremenom. U sobi je mrak, ulično svetlo otkriva ženu kraj tebe. Puši cigaretu i ismeva te.

„Požuri, sigurno te čeka. Nećeš valjda da posumnja da si nevaljali dečak“

Gledaš je nemo, gadi ti se, gadiš se samom sebi, ali si tu. Uvek si tu, svake nedelje i srede.

Kada uđeš u kuću, ona te čeka. Ljubi te nežno. Miluje ti kosu. Mazi te ko da si dete kome treba ljubav. Ona veruje da si umoran. Da si znojav od dugog puta. Izuva ti klečeći cipele. Ona ti veruje i voli te. Napravila ti je večeru, ostavila u toploj rerni da se ne hladi. Dok je beba spavala, otišla je u baštu iza kuće. Ubrala je šargarepu, vadila je nevešto motikom, tresla od zemlje. Našla je i tikvice. Nahranila je psa ručkom na koji nisi stigao. Postavila je sto. Dok si jeo, napravila ti je toplu kupku da opereš umorno telo. Ona ti veruje i voli te.

Jer, sećaš se, ti ćeš joj biti veran kao pas, gusta dlaka za grejanje, dugi oštri zubi za udvarače, lizanje krvavih rana.

Ona ti veruje.

I zato je napustila svoj grad i došla sa tobom u mirnu varoš. Da bude tvoja žena. Napustila je posao i snove, odlučila da je najbolje da jedno vreme bude kod kuće i odgaja dete.

Ti si odlazio, ona je ostajala i čekala.

Čekala da stigneš na večeru, kad već kasniš na ručak. Da ustaneš kraj nje, kad već ne ležeš sa njom. Da odete u šetnju. Da odete u Zoološki vrt. Da odete na odmor. Da odete bilo gde. Da joj pričaš kao nekad. Da je gledaš kao nekad. Da je voliš ko nekad.

Ti si odlazio, ona je ostajala i lagala sebe da je sve u redu.

Na njenom telu sve je kao nekad. Krta tanka kosa. Krupne crne oči. Male uši stisnute uz glavu. Beli dugi prsti. Stopala su i dalje sitna, ko vešto izvajana.

Na njenom telu je sve kao nekad, ali ne radi isto. Oči ne vide iste stvari. Uši ne čuju iste zvukove, nema više u njima muzike. Prsti ne dodiruju na isti način, otupeli su. Stopala se sada vuku po kući, a nekad su letela.

Sve što je ikada želela, ostalo je iza nje. Tamo, na sedmom spratu sive zgrade u kojoj su mnogi umrli zbog ljubavi, ostali su njeni snovi, njene ambicije, ono što je bila i što je nekad želela da postane.

Sada stoji pred velikim ogledalom i već drugi sat nemo gleda svoj odraz. Prvi put posle nekoliko godina, stoji i gleda sebe pravo u oči. Mešaju se samosažaljenje, strah i odlučnost.

Magla se podigla, trebalo je vremena, ali se podigla i ona sada stoji i gleda u ženu koja ne može nazad da promeni tok, a ne zna kako i kuda napred.

Izneverena je, obmanuta. Sve ove godine tako loša prema sebi. Smeštena u divni kavez da se kreće po njemu sama. Da maše krilima samo onoliko koliko za to ima prostora.

Dok plače, traži makaze. Velike su, i pomalo tupe, jutros je njima jedva isekla karton. Ali, uspeva da reže kosu. Jedan, drugi, osmi pramen. Plače i seče ih. Svaki pramen je ko jedno bolno sećanje. Otpadaju oni, otpada i od nje.

Kada više nije bilo kose, ostavila ih je nazad u fioku, spakovala jednu torbu, ušla u auto i mirno otišla u noć. Baš kao da nikada nije bila na ovom mestu.

„Mama, mama, kokice, kokice!“, vikalo je dete, poskakujući radosno kraj žene vitke, zanosne linije i uredne kratke frizure.

„Ma, jel ti mene voliš?“, pitala je pružajući mu veliku kesu pred ulazom u bioskopsku salu.

„Do neba i preko toga ako treba“, rekao je dečak i zagrlio majku. Srce joj se  smejalo.

Na drugom kraju grada, u mračnoj sobi, sediš ti. Zapušten ko ker. Gladan ko ker. Odbačen i zalutao kao ker. Zuba otupelih od ugriza po sopstvenom telu. Sklupčan u bol.

Svako sećanje na nju, prelama ti kosti.

Ona sa motikom u bašti, a bila je gradska devojka.

Ona sa bebom zaspala na dvosedu, čekajući te, hrče.

Ona oznojana i čupava kraj šporeta, ljubi te kurvastog i varljivog i šapuće „Večera ti je u rerni“.

Ona sa majstorima kraj oduvanih crepova sa krova kuće.

Ona kao sve one žene koje nikada nisu želele bilo šta od života.

Ona na cesti, maše ti sa bebom u rukama, ispraća na „poslovni put“.

Vrtiš film i ugrizaš sebe.

Glupo si poverovao da neće ona nikuda, jer te još uvek voli, jer nema snage da ode, jer bi bila sramota od ljudi, jer imate dete, jer imate kuću, jer je ne tučeš, jer je vremenom zanemela i prestala da priča o svojim snovima, o ljubavi.

Glupo si poverovao da možeš da je zadržiš krovom nad glavom. Udobnošću. Novcem. I iluzijom porodice koju dete treba da ima.

Glupo si poverovao da joj ništa ne fali i da je to dovoljno da nikada ne ode.

Zaista, glupo.

Jer srce kuca dok je živo, bez obzira na broj rana. I traži ljubav da se nahrani, da bi opstalo, zacelilo se. I voli kad ga miluju, kad zbog dodira i uzbuđenja dobije više krvi nego inače. Kad mu šapuću neke magične reči. Kad se bave njime.

Glupo si poverovao da si još uvek pas, onda kada si postao ker.

Sada cviliš da se vrati.

Ali, ona te više ne čuje.

Zatvori reklamu