Lole iz komšilukaO životu

Lako je komentarisati

tekst: Radmila Radojkovic

Postoje majke koje imaju seksualne odnose sa svojim odraslim mentalno ometenim sinovima. U želji da zaštite devojčice i žene iz susedstva od nabujale seksualnosti koju oni ne umeju da kanališu.

Postoje očevi koji vezivanjem i zaključavanjem fizički sputavaju te iste sinove. U strahu da ne povrede dečake i štence sa obližnjeg igrališta, nesvesni svoje eruptivne snage koja je odavno prevazišla granice igre.

Postoje roditelji koji provedu decenije u kućnom pritvoru. Krijući svoju mentalno ometenu decu od sveta koji ih stigmatizuje.

Verujući da postupaju najbolje što umeju. Pazeći da ostanu neprimetni na marginama ovog društva.

Pre nekoliko dana u srpskoj dnevnoj štampi objavljen je tekst o ocu koji svog mentalno ometenog sina drži iza rešetaka. Otac navodi da ovu drastičnu meru primenjuje svaki put kada mladić ispolji agresivno ponašanje i postane opasan po okolinu, te kada su ostali članovi porodice angažovani na sezonskim poslovima u selu i nema ko da ga čuva. U pitanju je petočlana porodica koja živi u vrlo skromnim materijalnim uslovima i koja nema istoriju uznemiravanja javnog reda i mira kada je u pitanju njihov oboleli član.

Priča je privukla široku čitalačku publiku, a u iščekivanju odgovora i reakcije nadležnog ministarstva polemika u sekciji komentara se razbuktala.

Roditelji mentalno ometene dece često ne mogu da se zaposle, jer je detetu neophodan celodnevni nadzor. I to je posao u tri smene. Bez slobodnih dana, godišnjeg odmora i bolovanja. To je posao koji zaslužuje beneficirani radni staž, jubilarnu nagradu svake godine i zlatnu medalju težu od Olimpijske. Nažalost, za roditelje koji se staraju o deci ometenoj u razvoju nije predviđena nadoknada. Jedini prihod koji oni mogu da ostvare jeste tuđa nega i pomoć na ime ometenog člana porodice, te socijalna pomoć na sopstveno ime. Često su ovo jedini novčani prihodi kojima porodica raspolaže.

Istovremeno, čak i kada bi se odlučio za institucionalizaciju, roditelj koji je proveo dvadeset i više godina starajući se o svom detetu ima minimalne šanse da se zaposli. Bez radnog iskustva i u srednjoj životnoj dobi sasvim je nekonkurentan na tržištu rada.

Poseban problem javlja se kada roditelj ostari. S obzirom da nema radnog staža, preostaje mu skromna starosna penzija.

Ustanove specijalizovane za zbrinjavanje mentalno ometenih lica već nekoliko godina unazad imaju zabranu prijema novih korisnika. U pitanju je za sada neuspeli program deinstitucionalizacije, odnosno lečenja i života duševno obolelih i mentalno ometenih u zajednicama.

Deinstitucionalizacija je trebalo da omogući mentalno ometenim licima da žive u svojim porodicama, dok veći deo dana provode u dnevnim centrima. Za to vreme bi ostali članovi porodice mogli da privređuju i teret staranja podele sa širom zajednicom, dok istovremeno ne moraju da donesu tešku odluku o trajnom razdvajanju. Nažalost, taj model kod nas još uvek nije zaživeo. Dnevni centri nisu otvoreni, a kapaciteti porodica nisu ojačani.

Tačno je da specijalizovane ustanove za trajno zbrinjavanje imaju profesionalno obučen kadar za brigu o mentalno ometenim licima, ali nemaju dovoljan broj zaposlenih da bi svaka osoba dobila pažnju u onoj meri u kojoj to može dobiti u porodici. Roditelji nauče svaki tik, grimasu i neartikulisani glas svoje dece na osnovu kojih dešifruju njihov nepristupačan svet i potrebe. Zaposleni u ustanovama suočeni sa velikim brojem korisnika naprosto nemaju mogućnost za individualni pristup.

Ustanove imaju rešetke na svojim prozorima, a njihova vrata su zaključana. U njima, ukoliko procene da je neophodno, korisnike fiksiraju što lekovima, što stezuljama. Metod ni po čemu različit od onog koji primenjuje otac iz naše priče.

Prilikom popunjavanja zahteva za novčanu socijalnu pomoć, podnosilac je dužan da nadležnom Centru za socijalni rad dostavi niz ličnih i porodičnih podataka. Ujedno, veliki broj mentalno ometenih lica lišen je poslovne sposobnosti, odnosno ne može da donosi odluke u svoje ime i nalazi se pod starateljstvom. A staratelji se nalaze pod nadzorom Centra za socijalni rad. Kada proceni da staratelj grubo zanemaruje svoje obaveze ili zloupotrebljava svoja prava, Centar pokreće postupak za oduzimanje starateljstva.

Po preporuci psihijatra, Centar može da pokrene postupak zbrinjavanja u specijalizovanoj ustanovi. S obzirom na važeću zabranu prijema, svaka osoba koja se nađe u postupku zbrinjavanja dospeva na listu čekanja. Tek kada neko od aktuelnih korisnlika ustanove premine, otvara se mogućnost za prijem. Na listi čekanja može se biti i godinu dana.

U međuvremenu su socijalni radnici nemoćni. Jer ne postoji služba koja bi preuzela privremenu brigu o mentalno ometenom licu dok se čeka na prijem u ustanovu trajnog zbrinjavanja. Socijalnim radnicima preostaje jedino da se obrate za pomoć resornom ministarstvu i da mesecima čekaju na odgovor.

Mentalna ometenost je stanje za koje nažalost nema leka. Ono zahteva nadzor i negu, a ne lečenje. Mentalno ometena lica mogu privremeno biti smeštena na odeljenjima psihijatrije, ukoliko je potrebno odrediti terapiju psihofarmacima koja će umanjiti mogućnost za ispoljavanjem ponašanja štetnih po osobu i njenu okolinu.

U zavisnosti od raspoloživog broja postelja, pojedina psihijatrijska odeljenja privremeno uslužno zbrinjavaju mentalno ometena lica koja su u stanju teške socijalne potrebe. To je kratkoročno rešenje koje porodici daje priliku da ojača svoje kapacitete i reorganizuje svoje resurse. No, budući da u ovakvim situacijama nema medicinske indikacije za hospitalizacijom, odeljenja psihijarije trpe pritiske od strane uprava bolnica i posle par nedelja uslužni prijem se mora okončati.

Zakonodavstvo i resorno ministarstvo ne prepoznaju potrebe staratelja dece ometene u razvoju. Za njih nisu predviđene novčane nadoknade, niti imaju olakšica prilikom zapošljavanja.

Ne postoje posebni, kontinuirani i jednako dostupni programi za edukaciju roditelja mentalno ometene dece.

Proces deinstitucionalizacije stagnira, a mogućnosti i resursi kojima raspolažu Centri za socijalni rad su vrlo ograničeni.

Priče o potrebama i poteškoćama mentalno ometenih i njihovih staratelja marginalizovane su u medijskom prostoru, jednako kao i u društvenom.

I dokle god budemo skrolali dole ili prebacivali kanal pred slikom mentalno ometenih, postojaće majke i očevi s početka ovog teksta.

I njihove drastične mere. I uverenje da postupaju najbolje što umeju, dok paze da ostanu neprimetni na marginama na koje ih je ovo društvo gurnulo.

 

Napomena: komentari sa novinskih portala nisu preneti doslovno, već je više komentara ujednačenih u stavu i tonu uobličeno u jedan, te pravopisno prilagođeno. Autorka teksta iznosi svoja zapažanja na osnovu sopstvenog iskustva stečenog tokom rada u socijalnoj službi opšte bolnice i dosadašnje saradnje sa odeljenjima psihijatrije i Centrima za socijalni rad.

Zatvori reklamu