Lole iz komšilukaO životu

Klinačka nostalgija

tekst: Nemanja Cvijetić

Znam da ću da zvučim matoro, to je možda što i jesam, fizički, ali razmišljao sam pre neki da koliko mi stvari fali koje sam radio kao klinac, a sad ne radim. Mislim, neke mogu i dalje, tipa da kradem trešnje u Milevinom dvorištu i da idem na Moravu da se kupam, ali ima nekih stvari koje više ne mogu, sve i da hoću.

U većini slučajeva se slažem da je tehnologija unapredila svet, ono, sve ti na dva klika, od filma do gledanja face tetke  iz predgrađa Minhena, dok u pozadini čuješ Kurde. O muzici da ne pričam. Ja kad sam bio klinac bile su te neke stvari oko kojih sam morao da se iscimam i to pošteno, i koje su mi ulepšavale dane, nedelje i mesece. Sad mi nekako više ništa od toga nije interesantno.

Recimo – Video Klub.

Pa ja sam jedva čekao da dobijem svoju člansku kartu, da ne moram da uzimam na ćaletovu, još uvek se sećam i broja. Kao klinac sam baš voleo filmove, tako da mi je taj deo dana kad se ide do Mikrona da se uzme neki film bio nekad apsolutni hajlajt. Pa se naoštrim usput da uzmem nešto da gledam, dođem i sa ulaza vičem AMERIČKI NINDŽA, Steva što držao klub kaže NEMA, UZEO NEKO, nije vratio na vreme. Pa se onda šetam po klubu, psujem mu majku majčinu što ne vraća filmove na vreme, nego sad ja moram nešto drugo da gledam.

Sa filmovima smo morali da budemo racionalni i pažljivi u izboru, jer sam ih plaćao od svog džeparca, osim kad ne odem sa Ljubišom, da me počasti, ako sam iz nekog razloga bio dobar. Još kad dođe vikend, pa ako uzmeš tri kasete, imaš četvrtu gratis, pa dođeš kući i usereš se od gledanja u televizor.

I pornići recimo. Mi smo morali da menjamo kasete pornića između sebe, i verovali ili ne, odgledaš film do kraja, mada se slažem u efektivnost ovih klipova od po pet minuta na PornHubu, ali svejedno. Porniće držiš na nekom mestu gde tvoju ne gledaju, što je uvek bio izazov, i uvek je to bila neka kaseta na kojoj je ranije bilo recimo Poselo ili snimak utakmice Zvezda Kolo Kolo, pa onda na sred akcije odjednom vidiš Draganu Mirković kako guta mikrofon na sred bine ili Pančeva kako daje gol, pa ti opet nekako bude i malo drago. Sećam se da sam jednom zaboravio pornić u video rekorderu i otišao u školu, Ljubiša došao sa posla i samo stisnuo Play, da nastavi da gleda Krvavi Sport sa Van damom, koji je gledao sinoć, kad ono – đoka, i to bukvalno.

Muzika je posebna priča. Ne sećam se da sam igde video da neko sluša muziku sa kasetofona ili plejera, što je i normalno, jer tehnologija gazi napred, ali bih ipak voleo da vidim. Đoka jutjub kad sam ja bio klinac, ja samo morao da jurim kasete bendova koje volim, i to ako prvo saznam kako se zovu, jer sam ih uglavnom slušao na 202-ci. Ja bre nisam mogao da zaspim dok ne čujem glas Vlade Džeta i glasanja za hit dana – Megadeth vodi za jedan, još malo do kraja, 3227202. K'o juče da je bilo.

Pa onda čujem Pro pain, pa prevrnem ceo grad i od nekog šuntavog Dode pankera uzmem taj album, pa sam trčao kući kao da me juri Vulin, da preslušam na miru to. To je bre sreća u onom izvornom, neiskvarenom obliku.

Da ne pričam o alergijama na gluten, polen, i ako te neko popreko pogleda. Padneš, isečeš se, pljuneš i staviš bokvicu i teraš dalje, ne zoveš majku da zove Hitnu i nekog primarujusa jer si se ti posekao na bagrem dok si se peo na drvo. Trčiš sa sendvičem, ispadne ti u prašinu, naravno na namazanu stranu, samo malo duneš i nastaviš dalje, jer ko ima vremena da se vraća kući da pravi novi, pritom moraš i kevi da objasniš gde ti je stari i što si smotan kao sajla, tako da pojesti malo prašine i nije loše, obzirom na ulog.

Za nas je u to vreme bila kazna kad nas matori pošalju u sobu, iako sam imao igračaka za izvoz, jebiga, mi smo hteli napolje, nama su sve društvene mreže bile u kvartu, kod šipki sa kojih sam pao brat bratu jedno dvajes puta, ili u školskom centru, gde smo se međusobno napucavali loptama dok nekom ne poplave noge.

Ne kažem ja da je danas klincima loše, samo kažem da je nama bilo MNOGO bolje.

Zatvori reklamu