Lole iz komšilukaO ljudima

Kešanski: Mogao bi to biti bilo ko

tekst: Jovana Kešanski

Stigla mi je poruka u inboks.

Pisalo je: „Sviđa mi se kako pišeš, nadam se da ćemo imati još mnogo toga lepog da čitamo od tebe“.

Pogledala sam profilnu fotografiju. Muškarac zgodnog tela stajao je na velikom stenovitom kamenu, okrenutih širokih leđa, u sportskoj opremi. Gledao je u daljinu. Mogao bi to biti bilo ko.

Zahvalila sam se i šturo dodala: „I ja se nadam“.

Odmah za njom stigla je i poruka u kojoj mi otkriva da moje priče čita između dva pregleda i operacija.

„Evo ga, hvalisa se“, prvo je što sam pomislila. Kao da je važno kad i gde čita moje tekstove. Sigurno ovo spominje da bih se oduševila kako je on doktor i kako pauze, umesto laganog flertovanja sa sestrama, koristi za čitanje mojih priča.

Napisala sam, želeći da ga „razotkrijem“: „Nisam znala da doktori uopšte imaju pauze, zar nisu silne, silne gužve?“

„Ja uvek nađem vremena za ono što volim“ odgovorio je učtivo, bez opravdavanja. I dodao: „Radim u Švedskoj, ovde je drugačije kad su u pitanju gužve“.

Pozdravili smo se.

Nisam bila sigurna da li treba da mu verujem. Već dugo nisam sigurna kome mogu da verujem. Saopštavaju nam, stalno nam saopštavaju, da je svet pun ludaka, da bi svi da nas jebu, odvedu u belo roblje, pokradu, da nas iskoriste i odbace. Plaše nas nakoćenim manijacima. Plaše nas spremnošću ljudi da krive sliku o sebi. Plaše nas ljudskom zlom stranom.

Postali smo usamljene starice koje stavljaju tri reze na vrata.

Šunjamo se i govorimo tiho, jer ko zna ko može sve da čuje. Plaši nas tuđa iskrenost i otvorenost. Plaše nas komplimenti. Plaši nas pružena ruka. Plaši nas svaki korak ka nama, uzmičemo oprezno. Plaši nas čak i kad neko ne želi baš ništa od nas, jer onda sigurno želi nešto, samo čeka momenat da to i zatraži.

I onda tako preplašeni počnemo, kao ja tog dana, da sumnjamo. I ko je, i šta je, i možeš misliti doktor u Švedskoj, možda živi u selu kraj mene, možda je ratar, možda hoće da mi se približi pa je pomislio da je ovo sa doktorom i uređenom bajkovitom zemljom najbolja opcija.

Ceo dan uporedo sa ovim mislima rađao se i mučan osećaj. Gledala sam kako se pretvaram u sumnjičavu, pomalo ciničnu osobu, preko svake mere opreznu, koja je nepoznatom muškarcu okrenutih leđa, „načitanom doktoru“, jedva otkucala „hvala“ na kompliment.

U danima koji su stigli umeo je, tek tako, da pošalje fotografije prirode u kojoj se krepi ili svog hladnog oružja koje skuplja, čisti i prepravlja. Ima mačeve, luk i strele. Valjda voli sve to sa vitezima ili vikinzima. I sliku vikendice kao iskinute iz neke knjige bajki, i pogled iz nje na gustu šumu. Fotografiju sedmogodišnjeg plavušastog sina i bivše prelepe žene.

Fotografije na kojima je on, nije slao. Tražila sam samo jednom da ga vidim, i tad sam na slici prvo videla osmeh. Prvo to. Velik, prostran ko ove moje vojvođanske ravnice. Smejalo se celo lice i oči stavljene u crni ram. Smejala se i majka kraj njega. Lepa žena. Lepi oboje.

Verovala sam, takvu sliku sam od datih delića sklopila, da je vrlo srećan čovek. Dobio je svojevremeno stipendiju za školovanje u Švedskoj, tamo je i ostao, radi kao pedijatar, voli svoj posao, vole ga klinci, verovatno ga onako lepog vole i žene, ima vikendicu u šumi o kojoj maštam celog života, oko nje srndaći koje možeš da hraniš iz ruke ako želiš, knjige na svakom zidu, kamin, udomljeni psi, i dva konja. Jutra sa izmaglicom upletenom u krošnje gustih četinara. I ležaljka koja se ljulja u vazduhu i u kojoj čitaš ili samo ćutiš i gledaš u daljinu i rađaš se ponovo.

Jela su bila servirana u nekim lepim posudama, na nekim lepim drvenim podmetačima, svaka fotografija je otkrivala jedan deo prostora u kom boravi. Zeleni moderan trosed sa mnoštvom sitnih jastuka, divne slike na zidu koje su tu, ali ne odvlače pažnju, veliki pas na kom leži plavušasti lepi sin, sveće u staklenim bočicama zapravo obrnutim sijalicama. Kao da je o svakom detalju dugo vodio računa i birao ga sa puno ljubavi.

Sve to što sam gledala, a što je nekako oduvek bila moja vizija mirnog i uljuljkanog života, navelo me je da zaključim da je on ispunjen mlad čovek, bez velikih problema u životu.

Kada smo postali i fb prijatelji, mogla sam da zavirim u njegov „svet“ i sa te strane i nađem potrebnu potvrdu za sve ono što priča. Nisam mnogo toga „saznala“, osim da ima dijabetes tipa 1. Videla sam dve fotografije od kojih je na na jednoj bila torbica sa penkalom i meračem, a na drugoj narukvica sa pločicom oko ruke na kojoj piše diabetic tip one.

Sutradan mi je i sam rekao da već 23 godine ima šećer.

 

Rekao mi je to samo par minuta pre nego što mi je, onako usput, saopštio da mu je nedavno otkrivena još jedna dijagnoza.

„Mogu li da znam o čemu je reč?”

„Rak pankreasa sa metastazama.“

Za ruke su se uhvatili šok, neverica, nemir, stid, ogroman stid, strah, zbunjenost, bes.

Mahinalno sam rukama prešla preko dojki. Otišla sam u sobu da vidim da li se dete otkrilo. I da je samo vidim. Poljubila sam je i pomazila po blago oznojanoj kosi.

Vratila sam se pred lap top. Trebalo je da nešto napišem. Bilo šta. Zapravo bilo šta se ne piše u ovakvim situacijama, svaku reč bi valjda trebalo odmeriti, da ne zaboli. Nisam sigurna.

Razmišljala sam šta bi bilo to što bi on voleo da čuje od mene i da li takve reči postoje, a onda sam samo otkucala: „Da li to može da se izvadi i nestane?“

„Ne, ne može“

Jutro posle, plakala sam dugo i glasno.

Plakala sam jer umire, jer je mlad, jer ima dete, jer je život trebao da bude pred njim, jer je počelo već da ga povremeno boli, jer će možda tek da ga boli, jer to sranje ne može da se zaustavi, jer on živi sa saznanjem da ne može da se zaustavi.

Plakala sam kasnije ponovo, jer sam naivno pomislila da sve to sa vikendicom u gustoj šumi i srnama oko nje, bajkovitim enterijerom, dobrim poslom u uređenoj zemlji donosi miran život bez problema. Plakala sam jer tako često zaboravim da se radujem onome što imam, što sam se, Bog zna koliko puta, nervirala zbog beznačajnih, gotovo smešnih stvari, a mrvice predstavljala i doživljavala kao stenovite nepomične probleme. Što često zaboravljam koliku odgovornost imam sad kad sam majka i da ne bih smela da se jedem zbog svega i svih, već sebe treba da čuvam.

Svaka njegova reč, pribrana i smirena, u vezi sa stanjem u kojem je bio i sudbinom koja mu je namenjena me je dodatno savladala.

„Hej“, napisao mi je, „život je neozbiljan, i mi treba da budemo neozbiljni! Univerzum ima plan za svakoga od nas. Ovo je samo put koji ne vodi nikuda do na sledeći put, a ovaj opet na sledeće raskršće, beskonačno. Uostalom, možda bolje da odem ja, nego neko dete.“

Spakovao je sinove slikovnice o tri praseta za moje „lane“, da joj pokloni ako uspe da dođe u Beograd u decembru.

Pitala sam ga zašto lane ima žutu kaku već tri dana.

Rekao mi je da ga je koleginica ispalila i da sad sedi sam u restoranu, ali da joj je poslao picu sa porukicom.

Rekla sam da menjamo medi pelene.

Rekao je da još uvek voli bivšu ženu, i da zna da je to ludo, ali da je tako.

Rekla sam da pravim gotovu pitu od heljde.

Rekao je da je sve postalo instant, čak i seks.

Rekla sam da sam ostala bez posla.

Rekao je sve su to glupaci.

O bolesti ne pričamo. Jer on živi kao da je nema, a čega nema o tome se ne može razgovarati.

To provejava kao sitan sneg za koji se pravimo da ga ne vidimo i ne osetimo.

Volela bih da je poruka ipak bila od rumenog ratara iz susednog mesta koji se samo hvalisa da je doktor koji puno čita, jer hoće da mi se približi i „iskoristi me“.

Bio bi to mnogo bolji osećaj od ovog koji me danima pritiska da jedno jutro ili veče u inboksu neću videti poruku od njega.

Zatvori reklamu