Lole iz komšilukaO ljudima

Crtice iz života jedne neurotičarke

tekst: Jovana Gligorijević

Iz ovog teksta jednog dana možda nastane priručnik tipa “101 način da preživite samu sebe”. Šalim se, to se neće dogoditi, jer moje neurozene mogu da podnesu sumnje u to da li je knjiga dovoljno zabavna, da li će neko hteti da je objavi, kako će se prodavati i, naravno, ključno i večito pitanje svih neurotičara – šta mi je ovo trebalo?

Nisam verovala da ću ovo ikad pomisliti, ali sa F dijagnozom je lako. Znam jer sam imala jednu i uspešno sam je se rešila. Depresija dođe, prođe, vrati se, obrneš nekoliko krugova i na kraju ode. Ali, sudbino otrove, od same sebe i lude glave ne možeš pobeći, kad si neurotski tip ličnosti. O čemu ova žena priča, pitate se sad. Pričam o onome kad si celog dana u agoniji jer ne znaš da li si isključila ringlu i peglu i zaključala vrata. E pa ja sam otišla korak dalje – upravo zbog toga ne peglam, pijem instant kafu razmućenu u vodi iz bojlera i imam vrata koja se automatski zaključaju kad ih zatvoriš (što je izvor drugih agonija, npr. šta ću ako ključ ostane u stanu, ali dobro).

Foto: Andrei Aleksanov / Shutterstock

Evo najnovije situacije: juče ujutru uključim TV, kad ono – ništa! Plavi ekran, nigde nijednog kanala. Gligorijević, opet si zajebala stvar, zaboravila si da platiš i sad su te isključili, kravo neodgovorna, zaslužila si sve što te u životu snalazi, jer ne misliš ni na šta, sad će ovi iz kablovske da zovu tvog gazdu koji će da te izbaci iz stana jer si podstanar iz pakla, i tako dalje, i tako dalje… Sjurujem se do sandučeta, nema ničega. Brljam po računima, ne uspevam da nađem nijedan neplaćen, ali ne… Mora biti da sam ja nešto pogrešno uradila. Sutradan uspevam da skupim hrabrost i pozovem tehničku podršku. „Gospođo, nas je nedavno kupila kompanija ta i ta, treba ponovo da pretražite i zamemorišete sve kanale“, kaže žena smirenim glasom. Okej, okej, pada mi kamen sa srca, nije do mene. Ne, čekaj, ipak je do mene, plaćam račune preko e-bankinga, zato nemam papirni dokaz o uplati. Da učim iz iskustva ovo se ne bi desilo, premda su mi jednom stvarno pokrenuli prinudnu naplatu za već plaćene račune, ali i to se srećno završilo jednim telefonskim pozivom izvršitelju i povraćajem novca.

Foto: Pixabay

Međutim, nisu meni računi jedina fiksacija. Pre nekoliko meseci mi je atrofirao bubreg. Ili sam bar ja tako mislila. Sreća da sam bila kod roditelja, pa je keva namirisala da mi se događa neka drama u glavi. Posle nekoliko minuta njenih vijetkongovskih metoda isleđivanja, podlegla sam pritisku i priznala da sam tri dana ranije izbacila iz ishrane ugljene hidrate, ali sam pročitala na netu da to može da izazove oštećenje bubrega i evo baš sad me nešto jako boli tu sa desne strane, na polovini leđa. „Ajde okreni se“, kaže majka. Poslušno joj okrećem leđa, ona napipava čvor u jednom od mišića – nikad ne znam kako se zovu svi ti trapezoidi-spermatozoidi – malo izmasira to mesto i bol nestane. Hvala, majko, što si mi spasila bubreg! Znam da nisam jedina sa ovim problemom, poverila mi se prijateljica da je jednom na moru imala dosta težak oblik kancera dok nije popila pola bromazepama. Prošlo je od toga. Ja sam imala retku bolest očiju, zamalo da pokrenem akciju skupljanja para za operaciju u Rusiji, ali se ispostavilo da sam zaspala pored otvorenog prozora u novembru, pa sam dobila upalu očnih mišića koja prolazi sama od sebe.

Foto: Sheff / Shutterstock

Posle putovanja od nekoliko dana došla sam pravo na posao. Nekako sam izgurala taj dan, ali me šef u jednom trenutku pitao zašto sam bleda kao krpa. „Zato što mi je crkao frižider“, ispalila sam. Čovek me gleda zbunjeno, pita da li mi treba broj nekog majstora i shvatam da me uopšte ne razume. Nisam bila kod kuće nekoliko dana, nikome nisam ostavila ključeve, sasvim sigurno se dogodila neka katastrofa, ili su mi uvele sve ljubičice ili je frižider crkao, otopio se friz, sva hrana se pokvarila i sad ceo stan smrdi na crkotinu. Poznaje me dobro, pa me pušta kući ranije, ali ja nisam spremna da se suočim sa smradom i užasom, pa ostajem na poslu do kraja. Konačno stižem u stan, sve je u redu, jedna ljubičica čak izbacila i nov pupoljak.

Foto: Zakhar Mar / Shutterstock

Socijalne interakcije… E to je poseban pakao. Pre nekoliko nedelja, na otvaranju neke izložbe, ćaskam sa poznanikom, prilazi poznanica da se javi, izvinjava se ako je prekinula bitan razgovor i počinje da se udaljava. „Stani, bre, gde ćeš, gde si, kako si“, uzvikujem i stavljam joj ruku na rame. Spuštam ruku i nekako mi uspeva da slučajno ženu šljapnem po dupetu. Propadam u zemlju, ovo je tipičan slučaj seksualnog uznemiravanja, kako sad da mi se ovo desi, usred ovog skandala sa Harvijem Vajnstinom, zašto se nisam odmah izvinila, pobogu Jovana, kako se ovo samo tebi događa… Narednih nekoliko dana premišljam se da je pozovem i izvinim se, ali nisam sigurna ni da je primetila šta se desilo, a rizikujem da ispadnem veća ludača nego što je inicijalno bio slučaj. Povremeno proverim da me nije blokirala na Tviteru, posle tri dana mi lajkuje tvit, dobro je, okej smo, ne misli da sam seksualni predator.

Foto: Daniel_Dash / Shutterstock

Svako malo, nekom meni bliskom dogodi se nešto strašno. Recimo, majka se ne javlja na mobilni, ja je već zamišljam u hitnoj pomoći. Onda zovem na fiksni, ali se ni tamo niko ne javlja, što je apsolutno siguran znak da su provalnici tokom noći upali u kuću i poklali mi celu porodicu. Osim babe, babi ni atomska bomba ne može ništa, ali ona sad sigurno daje iskaz policiji i ne znam da li će se neko setiti da joj stavi nitroglicerin pod jezik, jer je srčani bolesnik. Konačno dobijam oca koji šizi što ga baš sad zovem jer ide iz knjižare natovaren kao mazga, a majka ga čeka u kafiću. Baba je u komšiluku. A da, ima i ono kad sam bila kod mojih, a majka išla na Rundekov koncert. U pola noći sam ustala, zabrinuta da li je bezbedno došla kući. Bilo mi je glupo da proveravam da li je u krevetu, jer, ako jeste, ulaskom u sobu ću probuditi i nju i oca, pa sam sišla da vidim da li su joj tu cipele. Jebemu, ne znam u kojim cipelama je otišla, ova žena je stonoga, otvaram vrata spavaće sobe, dobro je, još uvek imam oba roditelja. Ujutru joj to pričam, uvređeno mi kaže: „Pa ja tebi to nisam radila ni dok si bila srednjoškolka!“

Foto: Vasilyev Alexandr / Shutterstock

Ko god me je ikad u životu dovezao kući bio je žrtva pijanog vozača sve dok mi se nije javio da je bezbedno stigao kući. Svako od mojih prijatelja udavio se u moru dok nije okačio sliku s plaže na Fejsbuk. Svaki tekst koji sam napisala imao je bar 50 materijalnih grešaka i pogrešno napisano prezime sagovornika, sve dok nije objavljen.

I tako… Kad sve saberem, imam dva izbora: da manijački čitam beskorisne tekstove na netu na temu „Kako da prestanete da brinete“ ili da se pomirim da će ovako biti dok nas smrt ne rastavi. Mene i moje neuroze. Mada, ako postoji zagrobni život, kapiram da ću i tamo brinuti, samo obrnuto – da neko od mojih zagrobnih drugara nije slučajno oživeo.

Naslovna fotografija: Voyagerix / Shutterstock

Zatvori reklamu