Lole iz komšilukaO životu

Kešanski: Moj privremeni Bog

Sve je počelo iluzijom koja se vremenom ko korov raširila po meni i pritisla srce i glavu da dalje od nje ne mogu videti, osetiti, čuti. Devet godina stariji. Zgodan. Krivog većeg nosa, bez naglašenih isklesanih mišića, blago povijenog držanja,…

Jovana Kešanski

Sve je počelo iluzijom koja se vremenom ko korov raširila po meni i pritisla srce i glavu da dalje od nje ne mogu videti, osetiti, čuti.

Devet godina stariji. Zgodan. Krivog većeg nosa, bez naglašenih isklesanih mišića, blago povijenog držanja, iskolačenih očiju, tanke kose, a opet najzgodniji. Ko Bog lep.

Iritantnog osmeha, preglasan, stavovima nametljiv, a opet najsavršeniji. Mudar ko Bog.

Povređen prethodnim vezama, povređen lošim iskustvima, potrošen godinama kojih je imao više od mene, zalutao, nepoverljiv, prestrašen od ljubavi, prestrašen od mogućih povreda, prestrašen od mladog tela, od tople krvi koja je jurcala po živim venama, od pogleda u kom nije bilo sumnji, već samo ta moja luda, nesputana, ogoljena, bez uplitanja i parčeta razuma zaljubljenost. I velika iluzija da će mi sve sa njim biti najbolje. I da je on taj. I da ću zbog njega sve, fakultet ako treba da napustim, iz Beograda da se vratim, u selu da živim, da mu budem žena, da mu rodim petoro dece, da sarmu motam i satima je krčkam, sa majkom da mu se družim, da nemo kraj njega ovako pričljiva hodam, da se smejem kad dozvoli, da trepćem kad u društvu mudruje, da hodam kako on voli, da se oblačim kako se njemu dopada, da budem najbolja publika njegovim ličnim dramama… da budem njegov deo, prirastao tu negde sa strane, ko neka treća ruka, sa jedinom namenom da ga učinim srećnim.

Čitao mi je knjige u kojima su živeli hobiti, trolovi i neka epsko mitska bića. Slušala sam ga, srećna što je „odabrao“ baš mene, da sa mnom podeli ushićenost oko svih tih redova i izmišljenih stvorenja. Donosila sam knjige kući i pokušavala da pročitam bar nekoliko strana, da bih sledeći put mogla i ja ponešto ispričati o tim patuljastim bićima koja me apsolutno nisu zanimala. Koliko su na primer „prokleto mudri i zanimljivi“. Baš to bih rekla, jer sam znala da bi baš to voleo da čuje.

Puštao mi je pesme koje su obeležile njegovu mladost. Objašnjavao mi svaki takt, premotavao, uveravao da je sve sem toga sprdnja, uzimao bi gitaru i pokušavao da sve to dočara u sobi, prst, nokat, žica, udar u gitaru, pa ponovo.

Pričao mi je o bivšoj devojci ponekad. O ranama koje ima po telu. O ranama kojih se plaši. O neverstvu, o strahovima, o planovima, o tome ko je on i kakvi su ljudi prema njemu, o nepravdi, o svom trudu, o svojoj pameti, o životu, o smislu života, o tome ko ga je izneverio, o sivilu.

Nije me puno pitao. Nisam puno odgovarala. Čak i kada bih rekla nešto, nije to bilo rečeno na način na koji sam pre njega pričala. Bilo mi je teško da uvežem tri reči. Vagala sam ih, promišljala kako će da zvuče, kako da ih sklopim da mu pokažem da mogu mudrošću da idem uz njega.

Bilo mi je teško da pričam o sebi, jer sve to moje bilo je nekako beznačajno, nedovoljno stasalo i zrelo za ono što je on proživeo. Ko neke sitne mrve koje možeš, a ne moraš da primetiš. Ćušneš ih nogom pod astal, ako smetaju.

Bilo mi je teško da budem dovoljno lepa. Dovoljno ispravljena. Dovoljno meka i istovremeno zategnuta. Dovoljno nežnih stopala. Dovoljno svilene kose. Dovoljno krhka i strastvena istovremeno. Zagledala sam sve na sebi. Pločicu nokta, oblik i dužinu nožnih prstiju. Grudi. Krajeve kose. Mladeže. Kolena. Struk i zadnjicu. Šta god da bih uradila na sebi, činilo mi se da nisam ni približno zavodljiva kao njegova bivša, teško preboljena devojka.

Ali, zaljubljenost je obilato hranila iluziju da je on moj superheroj, moj Bog, bolji od svih, pametniji od svih, nežniji od svih, mudriji od svih, zgodniji od svih, zreliji od svih. Poseban i nezamenljiv.

Počelo je da boli. Svuda. Nije birala ta bol vreme ni mesto. Grunula bi iz mene na ulici, na autobuskom stajalištu, u autobusu, u veselom društvu, na predavanju, u izlasku, pred momcima koji su mi prilazili… svaki put kad bi od njega izostala neka potrebna potvrda da mu značim. Plakala sam pred ljudima koje ne poznajem. Plakala sam na mestima na kojima do tada ljudi nisu plakali. Plakala sam kad je trebalo da sam najsrećnija, najponosnija, najnasmejanija. Plakala sam jer je iluzija počela da se raspršava.

U ogledalu sam sve češće viđala nepoznatu devojku. Nesigurnu. Tužnog pogleda. Oborenih zapeklih usana. Devojku koja se silno trudi da bude nešto što nije, koja je počela da preispituje svoj humor, svoju mudrost, svoje noge i oblik tela, koja važe svaku reč koju će reći, svako pitanje koje će mu uputiti. Videla sam devojku koja se trudi da se dopadne njegovom društvu, koja se nasilno smeje njihovim neslanim, gotovo prostačkim šalama. Videla sam devojku koja se nadmeće sa njegovom bivšom, koja se upoređuje sa njom, koja joj promatra na plaži dužinu nogu, oblik listova, uvučenost i veličinu pupka, podignutost zadnjice, način na koji leži, na koji se smeje i hoda, koja traži neku njenu falinku, neki narasli čukalj, neku izbočenu venu, neku naslagu koja visi i boru koja se mežuri, neku glupu reč… ko da ljubav od toga zavisi.

Počelo je da boli još više. Da kida. Da urla iz mene.

Svaka njegova reč vremenom je počela da dobija težinu i značenje, rezala me je kao najoštriji mesarski nož. Više ih nisam samo gledala kako promiču sa njegovih muževnih usana koje sam jedva čekala da ljubim, da me ljube. Počela sam sve te reči pažljivo da slušam. Da ih tumačim. Da ih stavljam u smislene celine. Puštala sam da mi otkrivaju kakav zaista jeste.

Nisam više mogla da slušam njegovu višesatnu priču o smislu života. Njegova mudrost počela je da me guši. I svaki prostački vic njegovih prijatelja. I svaki hobit ili vilenjak. I svaki takt muzike koja mi se nije slušala. I svaki njegov plan u kom bi ludo pokušavala da nađem sebe.

Počelo je da me boli pretvaranje u nešto što nisam mogla da budem.

Imala sam dvadesetidve godine. Bila sam zaljubljena do kosti. Sluđena do kosti. Slepa i nema i gluva do kosti. Na momente srećna, pa onda opet dugo tužna do kosti. Nesigurna do kosti.

Napravila sam od muškarca Boga i to me je pokidalo do svake kosti. Bio je „najsavršeniji“, ali sam se ja kraj njega osećala kao najnesavršenije biće u univerzumu.

Sve je nestalo kad sam se najmanje nadala, kad se najmanje nadao. Samo jedna vest o njemu, dok nisam bila tu, prelila je pun bunar. Nisam više želela da mu budem žena, da mu motam sarmu, niti da mu rađam decu, nisam više želela da slušam njegove priče, želela sam da neko čuje i moju priču koliko god nestasala i mrvasta bila, nisam više mogla da slušam samo njegovu muziku, želela sam da neko čuje i moju muziku, nisam više želela da pričam samo o izmišljenim bićima, želela sam da neko čuje o kakvim ja, stvarnim, zaljubljenim, ostavljenim, gladnim, sitim bićima čitam knjige.

Htela sam da ponovo zavolim sebe, baš onakvu kakva sam bila, do bola različita od njegove bivše i svake druge devojke koju je imao.

On je bio moj privremeni Bog, sama sam ga napravila, i moja najvažnija lekcija da u ljubavi nikad ne pristaneš da budeš ono što nisi, jer će te sva ta gluma i napor i klimanje glavom pojesti. Zaljuljaće ti samopouzdanje i gurnuti sa litice.

U vezi, više nego bilo gde drugo, trebalo bi da budeš svoja. Kakva god da si. Debela ili mršava, niska ili visoka, obrazovana ili manje obrazovana, pričljiva ili ćutljiva, bojažljiva ili hrabra, grlata ili tiha, povučena ili slobodna, pekmezasta ili čelična. Treba da budeš svoja.

U vezi treba da se osećaš sigurno i voljeno. Da se razbaškariš svojim nesavršenim stopalima, svojim celulitom i strijama, svojim kvrgavim kolenima ili velikim ušima. Svojim ne uvek savršenim i ne uvek promišljenim rečima i potezima.

U vezi dišeš, ne gušiš se i ne batrgaš. U vezi rasteš, ne skupljaš se.

U vezi se ne sramiš sebe, već voliš sebe. Možda čak više nego pre, jer sada je tu još neko ko te voli takvu kakva jesi.

Ne gasiš svetlo, već se puna samopouzdanja šetaš gola pred njim.

Ne gušiš kod sebe ono što voliš da bi njemu ugodila.

Ne stvaraš od sebe ženu za kakvu misliš da bi se njemu najviše dopala.

Menjaš se samo ako to poželiš, ako veruješ da će vam zbog toga oboma biti bolje.

On je bio moj privremeni Bog, sama sam ga napravila, i moja najvažnija lekcija da nikad ne ostaješ tamo gde osetiš da gubiš sebe.

Pročitaj još

Od iste osobe