Lole iz komšilukaO ljudima

Kešanski: Rodila sam te, šta želiš više?

Jedna naša spisateljica se nedavno u kolumni sa setom prisetila rečenica kojima su se deca vaspitavala i odgajala u Titovo vreme. Recimo: Ubiću Boga u tebi, Umukni dok tata spava, Ne možeš da ustaneš od stola dok sve ne pojedeš!,…

Jovana Kešanski

Jedna naša spisateljica se nedavno u kolumni sa setom prisetila rečenica kojima su se deca vaspitavala i odgajala u Titovo vreme. Recimo: Ubiću Boga u tebi, Umukni dok tata spava, Ne možeš da ustaneš od stola dok sve ne pojedeš!, Od blata ćeš me praviti, Džigericu ste nam pojeli!, Tvoje je samo da učiš, koje ti probleme imaš?, Pa šta ako si dobio batine, sve nisi mogao da porasteš, Opet si pocepala hulahopke?, Dok si pod mojim krovom, pravila se znaju!…

Neke od ovih rečenica sam slušala i sama, zapravo većina nas koji smo odrastali u to vreme. Sa ove distance, a prošlo je bogami skoro trideset godina, mogu da kažem da je svaka od njih uticala na mene, ne baš tako bajno kako se danas svi sa setom prisećaju tog nekog vremena u kom deca nisu imala apsolutno „pravo glasa“ (kao što se vidi iz navedenih rečenica).

Nisam postala lopov niti kurva banda, iako ih ima pregršt kojima ovakav „model“ vaspitanja nije osigurao baš mirnu, moralnu, svetlu i punu samopouzdanja budućnost. Nisam postala promiskuitetna, ne lažem, ne čupam se javno za kose, javljam se starijima na ulici, ustupam mesto u prevozu, bacam otpatke u kantu… Ali, ako izuzmemo sve ovo, postoji nešto mnogo dublje u svakom od nas, nešto što se formiralo pod uticajem ovakvih autoritativnih ili „odsutnih“ roditelja, njihovog međusobnog odnosa, njihovog odnosa prema nama i postavljaju dece na neko mesto „sa strane“ u porodici. Sve navedeno moglo je presudno uticati na količinu tuge koju ćemo nositi sa sobom, na našu sposobnost da život vidimo svetlo ili tamno, na količinu strahova koji će nas glodati, na brzinu i veštinu kojom ćemo im se odupreti, na izbor partnera, na odnos sa partnerom, na odnos koji ćemo imati sa životom i sa sobom.

I zato nisam neko ko baš oduševljeno hrabri „model odgoja dece u Brozovo mirno i harmonično vreme“ (iako sam nepopravljivo jugonostalgična), jer me podseća na onu „Rodila sam te, šta sad hoćeš više?“.

I čudno, sve ovo shvatiš tek kad dobiješ svoje dete. Tek tada uvidiš da je sve to što si mislio da je „pravo, ko iz najboljih knjiga roditeljstvo“ zapravo imalo propusta koji su posledice najčešće ostavljali po srcu ili duši, rađajući neretko nesigurnost, komplekse, potrebu za pažnjom, zagrljajima i dodirima u nekom starijem dobu, povlačenje u sebe.

Uostalom, ako je taj model o kome spisateljica piše sa hvalom, a u kom dominira rečenica „U groblje ćete nas oterati“ bio tako efikasan, zašto deca odgojena u to vreme danas svoju decu uglavnom podižu drukčije?  Povlađuju im, plaše ih se, zatrpavaju ih igračkama, telefonima, markiranom garderobom, udovljavaju im preko svake normalne mere, odlazeći u suprotnu krajnost. Nije li to možda posledica načina na koji su bili odgajani, pa sada sve što im je na neki način nedostajalo pokušavaju svojoj deci da nadomeste. Da li ih svesno čine razmaženima, jer je njima falilo pažnje?

U nastavku svoje kolumne spisateljica ponosno zaključuje i kako u Brozovo vreme roditelji nikada deci nisu govorili “volim te”, jer se to podrazumevalo. Ironično se osvrnula i na današnje majke opisujući ih kao “depresivne” i sklone da kažu “ljubavi naša, nemoj da se sekiraš, mi tebe obožavamo, izvini”.

Ovo me je zaista izbacilo iz šina. Zapravo ceo tekst me je gurnuo sa šina svojim grubim generalizacijama i prilično površnim zaključcima.

Pre svega, ne vidim ništa loše u tome da se detetu kaže “volim te”. Ja svojoj devojčici to govorim svaki put kad osetim potrebu, ponekad i kad samo čupava i bunovna prođe kraj mene. Svakom je potrebno “volim te” s vremena na vreme. Baš kao i zagrljaj, baš kao i “verujemo u tebe”, baš kao i “pametno, dobro moje”. Baš kao i “izvini”.

Šta je sporno u tome da roditelj detetu kaže “izvini” ako je pogrešio? Da li to po spisateljicinom mišljenju roditelj ne može da pogreši, ili je dete ipak samo dete, bez prava i potreba, neko ko ne zaslužuje “izvini”? Da li to “izvini” na bilo koji način urušava roditeljski autoritet?

Ako roditelj ne ume da kaže izvini, ni dete neće umeti da kaže izvini. Ako roditelj ne govori detetu volim te, jer se to kao podrazumeva, onda će i dete postati neko ko podrazumeva i ćuti ovu reč. Ako roditelj ne pokazuje detetu da je tu za njega, ako ne razgovara sa njim, ako ne osluškuje njegove potrebe, želje, ako ga ne hrabri i ne veruje u njega, sve su šanse da dete postane nesigurno, povučeno u sebe, rovito i odbačeno.

To je tako jednostavno.

A najednostavnije od svega je zapravo činjenica i velika istina da ko želi da se bavi svojom decom, baviće se njima, ko želi da ih razume, naći će način da ih razume, ko želi da ih uključi u porodične odnose, uključiće ih, ko želi da sa njima ponovo raste i uči, rašće i učiće, ko želi da od njih napravi ljude sigurne u sebe, vredne, stabilne, poštene… dobre ljude, uradiće to, koliko god bilo teško, koliko god radno vreme trajalo, koliko god uznapredovala tehnologija ili problemi uzimali maha.

Ko ne želi da svoju decu čuje, ko ne želi da sa njima radi, ko ne želi da ih podstiče i hrabri na njihovom putu, neće to ni uraditi, i tu ni harmonično Brozovo vreme ne može mnogo pomoći.

I zato je zaista glupo ubacivati sve roditelje u isti koš i praviti podelu “roditeljstvo nekad odlično”, “roditeljstvo danas užasno”. Nije uvek sve tako crno belo. Niti su sve majke onda bile bajne, niti su sve majke danas depresivne.

Moje dete će čuti mnogo više “volim te”, nego što sam ja čula za 37 godina. Nego što su svi ondašnji pioniri skupa čuli.

Čuće i izvini, kada ispadnem gad. A ispašću sigurno nekad gad, i to ni na koji način neće umanjiti moj autoritet. Grliću je. Tražiću način da steknem njeno poverenje, da bi iskreno pričala sa mnom, da bi u meni našla najvažniji oslonac. Maziću je onoliko koliko mi bude dozvolila. I ljubiti isto toliko. Razgovaraću sa njom i hrabriću je.

Postavljaću granice i zabrane, ali ne zato da bi jela boraniju koju ne voli ili na prstima koračala kad tata spava, zato što je poderala nove hulahopke, donela četvorku iz škole, ili zato što se “usudila” da kaže svoje mišljenje i to baš kad je komšinica stigla na kafu. Granice su nužne i postavljaju se da dete ne bi lutalo i postalo zbunjeno, a ne kao demonstracija roditeljskog autoriteta i krilatice “ja sam tebe rodila, a ne ti mene”

Trudiću se da joj objasnim emocije kroz koje prolazim, jer meni je falilo da znam pravi razlog zašto mama ponekad ima oborenu glavu i ćuti.

Maziti svoje dete, ljubiti ga, razgovarati, smejati se i družiti se sa njim, pohvaliti ga, nagraditi ga, čuti njegove potrebe i ravnopravno ga uključiti u porodicu… sve češće se deklariše kao loš model roditeljstva koji vodi ka razmaženom, bahatom, nezahvalnom detetu koje će u najmanju ruku tući svoje roditelje. I koje udruženo sa današnjim ludim vremenom postaje bez oklevanja delikvent.

Ne mogu kao čovek, ni kao majka da se složim sa ovim i to samo iz jednog prostog razloga: zato što verujem da pružena ljubav, podrška, razgovor, zagrljaj, pohvale, osluškivanje deteta i hrabrenje na njegovom putu ne mogu nikako doneti više štete od grube reči, podrazumevanja, guranja u ćošak porodice, stalnih prekora, duboke ćutnje, i oduzimanja bilo kakvog prava, slepo se držeći one “Rodila sam te, šta hoćeš više?”.

Uostalom, pođite od sebe i od toga šta vam više prija i pomaže na putu kojim idete.

Pročitaj još

Od iste osobe