LjudiRadoznala Lola

Sanja Ilić iz Balkanike: Uvek sam voleo eksperimente u muzici

U svijet muzike uplovio je još kao dvanaestogodišnji dječak kada je komponovao pjesmu “Uniforme” iz pera čuvenog Duška Radovića. Četiri godine kasnije Lola Novaković je na „Jugoviziji“ pjevala njegovu pjesmu, a sa grupom „Aske“ je 1982. otišao i na „Evroviziju“….

Vesna Drakulic

U svijet muzike uplovio je još kao dvanaestogodišnji dječak kada je komponovao pjesmu “Uniforme” iz pera čuvenog Duška Radovića. Četiri godine kasnije Lola Novaković je na „Jugoviziji“ pjevala njegovu pjesmu, a sa grupom „Aske“ je 1982. otišao i na „Evroviziju“. Njegova pjesma „Princeza“ u izvođenju Slađane Milošević i Dade Topića proglašena je za najljepši jugoslovenski duet 20. vijeka. Autor je prvog rock – mjuzikla „Arhanđeli i automati“ na ovim prostorima, a komponovao je i muziku za “Air Serbiu”, čiji avioni danas polijeću i slijeću uz zvukove njegove pjesme “New wings of Europe”. Muzički vrhunac dostigao je sa svojom grupom „Balkanika“, koja publiku širom svijeta upoznaje sa duhovnim i kulturnim nasljeđem Balkanskih naroda.

U intervjuu za Lola magazin Aleksandar Sanja Ilić govori o svojim kompozitorskim počecima, muzičkoj „kuhinji“ u doba bivše države, “Balkanici”, muzičko – scenskom djelu „Constantinus Magnus“ i kako je uspio da se izbori sa tugom zbog prerane smrti supruge Zlate.

Prvu pjesmu „Uniforme“ ste komponovali još kao dječak od 12 godina. Sjećate li se kako je došlo do toga?

Moj otac Miodrag Ilić Beli je bio zaposlen kao muzički urednik u Radio Beogradu, a popodne i veče su bili njegovi termini za umetnost. Radio je mnoge dečje serije za Televiziju Beograd, među kojima je verovatno najpoznatija „Na slovo, na slovo“. Tekstove je pisao Duško Radović, koji je sve završavao u poslednji trenutak i ponekad bi u pet sati ujutru provukao neki tekst ispod vrata našeg stana, tekst koji je trebalo da se komponuje, aranžira, odsvira i snimi i da se popodne snima emisija. Vratio sam se iz škole i na klaviru sam zatekao tekst o nekim uniformama koji mi je bio jako interesantan i zapitao sam se šta bi moglo od tog teksta da ispadne. Tako sam nesvesno krenuo da komponujem.

Popodne je kod nas došao čuveni glumac i interpretator divnih dečijih pesama Dragan Laković. Kada je moj otac počeo da se dogovara sa Draganom umešala se moja majka i rekla da Sanja ima slatku dečju pesmu već iskomponovanu na taj tekst i da treba da je čuju. Mom ocu je bilo malo nezgodno, ali je Dragan rekao da mu obavezno odsviram i otpevam pesmicu. Svi su se oduševili i zaključili da će to da se snima za Televiziju Beograd. Tada mi je Dragan rekao da kada jednog dana budem bio poznat kompozitor da uvek moram da kažem da je „čika“ Dragan pevao moju prvu kompoziciju. I evo, ja sa ponosom ističem da je moju prvu kompoziciju pevao čika Dragan Laković koji mi je posle nekoliko dana doneo i bombonjeru na poklon tako da je to ujedno i moja prva nagrada. Bilo ih je još mnogo u životu, ali je ta za mene najvrednija.

Aleksandar Sanja Ilić

Imali ste samo 16 godina kada je Vašu pjesmu na „Jugoviziji“ pjevala čuvena Lola Novaković, a 1982. godine sa „Askama“ odlazite na „Evroviziju“. Kakvo je Vaše mišljenje o današnjoj „Evroviziji“?

Voleo sam da učestvujem na tim takmičenjima i kada sam se najmanje nadao moja pesma „Halo, halo“ je otišla na „Evroviziju“ u Herogejt u Engleskoj. Pevale su grupa „Aske“ koje su u Jugoslaviji sa mojom pesmom pobedile i „Nove Fosile“ i „Srebrna Krila“ i „Indexe“ i Vajtu i Maju i sve najbolje pevače tada. Rajko Dujmić godinama nije hteo da priča sa mnom jer je mislio da smo nekako namestili pobedu, a oni su toliko uložili u svoju pesmu i bili jako popularni tada.

Čini mi se da je Eurosong napredovao u produkcijskom smislu i postao veliki posao. Ulaže se mnogo novaca u pesme, pevače i grupe, ali i u veliko lobiranje koje je već postalo prepoznatljivo. Najbolje se prave dilovi između, da ne kažem srodnih zemalja, ali po pravilu Skandinavci pre daju poene svojim komšijama nego drugima. Isto važi i za bivše sovjetske zemlje. To u nekom krajnjem zbiru ne smeta kvalitetu jer su sve pesme manje više dobre i mogla bi bilo koja da pobedi. Naravno, pored kvaliteta pesme i izvođenja, i osmišljen nastup je veoma važan.

Pjesma „Princeza“ koju ste napisali za Slađanu Milošević i Dadu Topića proglašena je najljepšim jugoslovenskim duetom 20. vijeka. Kada ste je pisali jeste li očekivali da će je ljudi voljeti i poslije toliko godina?

„Princeza“ je očigledan primer da najbolja pesma ne mora da pobedi ako postoji kuhinja, a tada 1984. godine ona je bila toliko izražena u Jugoslaviji jer su se urednici centara više borili da njihov centar pobedi da bi oni išli na „Evroviziju“, a manje su vodili računa o plasmanu svoje zemlje. Jadno i bedno, ali tako je to bilo. Ja sam bio svedok iz neposredne blizine. „Princeza“ nije bila čak ni druga ni treća, a postala je sve to što ste nabrojali. Neka uteha ipak postoji. Isto se desilo i sa mojom kompozicijom “Baj, baj, baj“ koju je pevala Bisera Veletanlić. Kompozicija je dobila sve moguće nagrade na festivalu, i od publike i žirija, i za i interpretaciju i aranžman, ali poseban žiri na čelu sa nekim Dejanom Zagorcem, tadašnjim urednikom iz Sarajeva, rekao je da ne sme da nas predstavlja pesma sa stranim naslovom i otišli su Ambasadori sa pesmom „Ne mogu skriti svoju bol“ i otprilike tako su i prošli na „Evroviziji“. Zagorac je našao dobar, prefrigan i komunistički podoban razlog i eto ti njega sa „Ambasadorima“ na „Evroviziji“.

Aleksandar Sanja Ilić

Krajem devedesetih godina prošlog vijeka počeli ste da stvarate priču koja se zove „Balkanika“. Kako se u Vama uopšte rodila ta ideja?

Bila su to loša vremena, ne povratila se. Prestao sam da pišem za festivale jer su loši pevači postajali pevači godine, a pesme dobijale nagrade po direktivama iz vodeće partije. To više nije bio moj milje i ja sam kupio savršenu digitalnu opremu i rešio da sam i za sebe radim potpuno novu muziku. Nisam znao šta će to biti, ali sam znao da će biti dosta horova, tamjana, magle, pravoslavlja i nečega što sam ja smatrao da je zvuk Srbije i Balkana. Završio sam album, a nisam imao grupu. Fabrika ploča i Televizija Beograd su mi omogućili da radim šou program sa muzikom sa albuma, a još nisam imao ni ime orkestra. Tada mi je moj rođeni brat Ilke, inače frontmen „Generacije 5“, rekao da treba da se zovemo „Balkanika“ i da sviram etno na moderan način. Pozvao sam sve saradnike koji su bili na albumu i snimili smo tu emisiju koja se toliko reprizirala da je „Balkanika“ ponekad bila na sva tri tadašnja programa u isto vreme. Ubrzo su usledili pozivi za gostovanja i krenuo je put „Balkanike“ koji i danas uspešno traje.

Zvuk „Balkanike“ je od prvog albuma „Balkan 2000“ doživio mnogobrojne promjene. Kako biste Vi opisali njen sadašnji zvuk na albumu „Stand Up“?

Ne bih mogao da na bini godinama sviram jedno te isto. Uvek sam voleo eksperimente, ali se ispostavilo da su uvek bili i uspešni. Dok je muzika u postupku stvaranja u studijima, nikad niste sigurni da li će publika prihvatiti vaše ideje. Danas je „Balkanika“ jedna moderna rok grupa koja u svojoj muzici ima primese etnosa Srbije i Balkana i to je nešto za čim sam težio godinama i baš sam srećan jer mislim da sam uspeo. Uostalom, to pokazuju i komentari publike na You Tube-u u vezi pesme „Za kraj“ koja je ustvari prvi singl, odnosno prepevana naša kompozicija „Don’t Cry”.

Aleksandar Sanja Ilić i “Balkanika”

Kako je došlo do toga da „Balkanika“ pjeva na engleskom jeziku?

Pre nekoliko godina smo se sa našim producentom Borisom Krstajićem dogovorili da uradimo album za strano tržište što podrazumeva pesme na engleskom jeziku. Da zvuk bude čvrst, ali da se etno zvuk „Balkanike“ stalno prepoznaje. Boris je doveo i Mladena Lukića koji je prvi muški vokal od nastanka „Balkanike“ i sve je krenulo svojim, ali malo drugačijim tokom. Kada je album bio gotov, rešili smo da izdajemo singl za singlom na srpskom jeziku i evo danas se radi i druga pesma. Posle trećeg singla na srpskom izdaćemo i ceo album, gde će biti pesama na dva najvažnija svetska jezika, na engleskom i na srpskom. (smijeh)

Da li Vam je neki susret sa publikom u inostranstvu posebno ostao u sjećanju?

Jedan od zaista posebnih koncerata se desio 2002. godine u mestu Atizapan, predgrađu Meksiko Sitija. Zbog velike gužve vozio nas je specijalni policijski autobus i jedva se preko reda provlačio kroz gust saobraćaj. Festival „Cervantino“ koji nam je organizovao celu turneju po Meksiku je tada napravio mali eksperiment i u jedan jako siromašan deo grada je poslao „Balkaniku“ kao svoje izvođače sa festivala. Rekli su nam da tu nikada nisu dolazili strani izvođači jer je deo bio veoma izolovan i stanovništvo je bilo jako siromašno i neobrazovano. Ja sam rešio da publika ne čeka i da svi odmah uđu u salu i gledaju našu probu. Bili su oduševljeni i pljeskali su i na kratke fraze devojačkog pevanja. Na kraju sam im rekao da su imali privilegiju da gledaju kako se pripremamo za koncert i da sada zaborave sve i da koncert kreće za pet minuta. Kada smo se ponovo pojavili na sceni u punom sjaju sa instrumentima i u fenomenalnoj garderobi krenule su ovacije i đuskanje koje nije prestalo do kraja. Posle ne znam kog bisa se veliki deo publike preselio na binu i tako je dočekan kraj koncerta. Dobio sam i veliku zahvalnicu od gradonačelnika te opštine, koji je rekao da je presrećan i zbog toga što nismo i mi i publika propali kroz binu zbog težine. I na kraju se sećam uplakanih crnih kao zift očiju jedne mlade devojke koja mi je prišla ispred našeg autobusa i upitala kroz jecaj i dubok uzdah: “Kada ćete ponovo doći?“

Aleksandar Sanja Ilić i “Balkanika”

Autor ste muzičko – scenskog djela „Constantinus Magnus“, nastalog u čast obilježavanja 1700 godina od Milanskog Edikta. Recite nam nešto više o svom radu na tom projektu.

Spremao sam se dve godine i mislim da sam uradio skoro 100% od onoga što sam zamislio. Trebalo je okupiti simfonijski orkestar, veliki mešoviti hor, balet, instrumentalne i vokalne soliste i implementiranu “Balkaniku” sa svojim zvukom. Tada sam pored velikog broja umetnika angažovao sve svoje prijatelje, kumove i rodbinu. Dan pre događaja je u Nišu pljuštala takva kiša da su svi mislili da nema ništa od nastupa, no ja sam znao da to ne može biti tako. Mnogo je truda, znanja i ljubavi utkano u to delo i Bog nas je pogledao. Premijera je bila pred prepunom Letnjom pozornicom u idealnim vremenskim uslovima. Meni se celo veče, za vreme izvođenja smeškao brk jer je to bila još jedna pobeda upornosti, znanja i predanosti u koju sam tako verovao.

Prije pet godina je preminula Vaša supruga Zlata. Kako ste uspjeli da se izborite sa tom tugom i ponovo nađete sreću u ljubavi?

Iznenadna Zlatina smrt nas je sve pogodila i prosto nismo verovali da se to dogodilo. Ništa nije ukazivalo na to da se bliži rastanak. Želeo sam tada da našem sinu Andreju pružim što veću utehu jer znam koliko mu je majka značila i koliko je bio vezan za nju. Desilo se nešto što je ta tragična situacija iznedrila kao divnu stvar, a to je da smo se Andrej i ja toliko približili i postali skoro kao najbolji drugovi. Sve smo rešavali zajednički i donosili planove i o poslu i ostalim stvarima uz divne dogovore, ručkove i putovanja. Bio sam srećan kada sam video da je Andrej celu situaciju herojski prolazio i krenuo da stvara svoju karijeru kao pevač, vlasnik IDJ TV i režiser spotova. Bilo je to veliko olakšanje za mene kao oca i baš sam bio srećan. I kada ste srećni, i kada Vam se um otvori, i prevaziđete mnoge probleme kao u filmu dešava se nešto lepo. Nakon četiri godine upoznao sam Tanju i desila se ljubav.

Šta nas očekuje od Sanje Ilića u budućnosti? Na čemu planirate raditi?

Svi radni akcenti u budućnosti će biti na „Balkanici“. Utvrdićemo ovaj program koji je na repertoaru, a možda ću ubaciti još nekoliko nekih svojih starih pesama. Iduće sezone će biti mnogo spektakularnih koncerata sa „Balkanikom“. Upravo se spremamo na dugi put do Kostarike, a kada se vratimo kreće nova priča zvana 2018. godina. Nismo dugo bili u Bosni, a naročito ne u Banjaluci pa bi mi bilo veliko zadovoljstvo da na leto 2018. godine napravimo veliki koncert na trgu.

Pročitaj još

Od iste osobe