PorodicaPraktična Lola

Treće dijete je najbolja odluka koju sam donijela

Moj muž i ja smo uvek pričali da ćemo imati decu tek nakon nekoliko godina u braku, kako bismo zaista mogli da uživamo jedno u drugom, da putujemo, budemo pravi onaj moderan bračni par. Ništa od toga. Bila sam trudna…

Redakcija

Moj muž i ja smo uvek pričali da ćemo imati decu tek nakon nekoliko godina u braku, kako bismo zaista mogli da uživamo jedno u drugom, da putujemo, budemo pravi onaj moderan bračni par. Ništa od toga. Bila sam trudna već na samom venčanju.

Izvor: Zelenaucionica.com

Uskoro je stigao naš sin i bili smo toliko zaljubljeni u našu malu porodicu. Roditeljstvo nam je baš prijalo.

Uvek smo želeli dvoje dece i nadali se da ćemo imati i dečaka i devojčicu. Dva je nam izgledalo kao pouzdan i praktičan broj. Bilo nas je dvoje pa smo mogli da ih nosimo pojedinačno, a i ja imam dve ruke, taman za po jedno dete. Čak se i na vožnje u luna-parku ide u parovima. Tako da kada smo pozdravili našu kćerku, dve godine kasnije, osećali smo se blagosloveno.

Međutim, kao da to nije bilo to. Nismo bili potpuni.

Ovo je bilo čudno s obzirom na to da smo uvek razgovarali o dvoje dece i bili srećni što smo imali dečaka i devojčicu. Šta još tražim?

Unutrašnji glas mi se s vremena na vreme javljao i tiho izgovarao „treće dete”. Borila sam se sa ovim unutrašnjim dijalogom već mesecima, razmišnjajući o svim za i protiv argumentima.

Kada je našoj kćerki bilo otprilike 15 meseci, iznela sam svoja razmišljanja pred svojim mužem. I on je rekao da je njegovo srce prepuno ljubavi prema našoj deci, ali da mu se dopada ideja o trećem. Međutim, zaista nije imao želju da se vrati u fazu beba.

Iskreno, nisam mogla da ga krivim. Iako su dragoceni, ti rani dani su teški. Preteški. Oni su ispunjeni bespomoćnim noćima kojima prethodi 9 meseci trudnoće, plus dodatno vreme za još jedan krug dojenja.

U tom trenutku smo bili potpuno opušteni u roditeljskim terminima. Bili smo tek izašli iz faze pelena, oboje dece je kontinuirano spavalo noću, putovanja su bila zabavna, a finansijski smo bili stabilni.

Ali, čak i sa toliko logike koja me je terala da ostanem na dvoje dece, nisam uspela da izbijem ideju o trećem iz glave.

Obraćala sam se prijateljima i porodici za mišljenja i iskustvo iz prve ruke na temu u nadi da će me definitivno opredeliti za jednu ili drugu stranu. Baka mog muža, koja je rodila petoro dece, je rekla da je sa svakim narednim detetom sve lakše i lakše. A posle drugog, nema nikakve razlike koliko dece imate. S druge strane, draga prijateljica i mama troje dece, izjavila je da će nas treće dete ili povezati ili razvesti. Uhh! Nisam bila sigurna na koju stranu ograde da se savijem.

Onda sam popričala i sa mojom mamom. I uopšte ne znam zašto to nije prva stvar koju sam uradila. Valjda zbog toga što sam u dubini duše znala šta će mi reći. Podsetila me je da će dolazak još jedne bebe doneti nove besane noći, a ujutru će me sačekivati briga o dvoje starijih. Podsetila me je da će nered i buka biti strašni i da ću čupati kosu s glave. Podsetila me je da će sve ličiti na cirkus ida ću se osećati kao da žongliram tražeći sve vreme ravnotežu da ne padnem.

I taman kad sam pomislila da sam odlučila, ona je rekla: „Ali, i kad sve to uzmem u obzir, u životu najviše žalim što nisam rodila i treće dete.” Objasnila mi je da je bila previše iscrpljena, mentalno i fizički, i osećala je kao da će je još jedno dete potpuno slomiti.

Ali sa suzama u očima je nastavila: “Ali niko mi nije rekao koliko je lepo kada gledaš širu sliku.”

Tada mi je postalo jasno. Gledali smo našu porodicu na mikro nivou, stresirajući se zbog svakodnevnih problema, zbrke i odsustva sna.

Zatvorila sam oči i videla nas za 10 godina. Videla sam porodične odmore sa planinarenjem kroz kozje staze i igranje na plaži. Videla sam punu kuću sa mnogo različitih iskustava koja se dele oko kuhinjskog stola. Videla sam nas kao porodicu od pet. I osećala se spokojno po prvi put.

U maju smo pozdravili naše treće dete, još jednu predivnu devojčicu.

Ono što je bilo tako teško prva dva puta sada je bilo nekako prirodno.

Sve je to roditeljstvo. Ono što mi prvobitno smatramo teškim, na kraju bledi, ostavljajući put za sledeću fazu. Kao roditelj, siguran sam da će biti mnogo, mnogo novih izazova kako naša deca rastu.

Moj suprug i ja sada pozdravljamo ova teška vremena sa mantrom: “I to će proći”. Teška vremena su tako privremena i prolaze brzo, pa zašto ne uživati u vožnji?

Nova beba je u našim životima već skoro tri meseca. Ima dana kada se osećam kao da sam razapeta i pitam se da li sam sposobna da budem majka troje dece, ali onda se setim tih reči moje majke.

Te reči mi pomažu da prođem kroz periode lošeg sna i haosa i podsetim se da postavljam osnovu za ono što će doći.

Gledamo u budućnost kao porodica od pet članova i sve avanture koje ćemo podeliti zagrevaju moje srce. I u međuvremenu, odlučujem da uživam u ovim ranim danima, bez obzira na to koliko su neuredni i i haotični. Sada znam, zajedno, mi ćemo to sve shvatiti i prevazići na našem putu.

Pročitaj još

Od iste osobe