Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Ko ne voli cveće, ne voli ni ljude!

“Ko ne voli cveće, ne voli ni ljude!” rekao je deda dok je uvijao buket lala u novinsku hartiju. Matori jarac se zaljubio, podsmevao se ujak. Kako je mogao to da nam priredi u tim godinama i šta će svet reći, plakala je mama. 

Piše: Radmila Radojkovic

“Ko ne voli cveće, ne voli ni ljude!” rekao je deda dok je uvijao buket lala u novinsku hartiju. Matori jarac se zaljubio, podsmevao se ujak. Kako je mogao to da nam priredi u tim godinama i šta će svet reći, plakala je mama.

Ja sam mu prethodnog dana kupila odelo za igranku. U unutrašnji džep sakoa stavila sitno štampan bon za dva pića i tiket za tombolu. Glavna nagrada sedam dana u vazdušnoj banji za dvoje. Lale je nabrao sam.

Deda mi je namignuo i iskrao se iz kuće.

U ponoć se vratio sa osmehom, utešnim parom cvetnih rukavica za rernu i suzama koje je gospođa Kova prolila kad je videla buket. “Ne voli cveće?” upitam sa zebnjom. “Ma jok. Nego sam uvio lale onom stranom na kojoj su čitulje. Videla sliku pokojne Nane iz slepe zgrade, pa udarila u plač.”

Ja udarim u smeh.

Foto: pixabay.com

Nedugo potom deda je umro. Otišao je na onaj svet isto kao što je otišao na igranku – krišom i u novom odelu. Mama je ponovo plakala. Eto, sad će zauvek biti na igranci! Ujak se ponovo podsmevao. I besneo. Panduri naprosto ne umeju da plaču.

Ja sam stajala u bašti i nemo zurila u nizove rascvetalih leja. Moj deda je svake godine sadio tristo lukovica lala.

Pročitaj još

Od iste osobe