Lole iz komšilukaNaslovna vijestO životu

Kako sam prestala da pijem i ostala živa

Da ne bude zabune: nikad nisam bila zavisna od alkohola, niti sam išla na odvikavanje. Pila sam koliko i većina ljudi mojih godina, a onda sam samo jednog dana odlučila da više neću. Eh, a nekad sam mogla da bacim pod sto četvoricu muškaraca, pa ko gospođa izađem iz kafane i ušetam u taksi…

Piše: Jovana Gligorijević

Naslovna fotografija: Nelen / Shuttertock

Kao i većina balkanske dece rođene osamdesetih ili ranije, alkohol sam probala sa dve ili tri godine. Danas bi neko verovatno prijavio slučaj Centru za socijalni rad, ali te noći polovinom osamdesetih, kad sam se probudila i ušetala u dnevnu sobu punu gostiju, kum se smorio od mog insistiranja da probam to što on pije i dao mi da liznem votku. Koliko me je to odredilo u kasnijem životu govori činjenica da sam uvek preferirala žestoka pića u odnosu na pivo, vino ili, ne daj bože, koktele. Od svega sam, ipak, najviše volela rakiju, evo koliko… Dođem kod babe u goste, ona me pita da li sam za šljivu ili kajsiju. Veselo ciknem: “Gde je kajsija?” Baba zbunjeno kaže – pa eto tu, u činiji. Bljak, fuj, voće, mislila sam da je rakija. “Pu, ista si tvoj pokojni deda”, zakucava baba.

Leta su bila nezgodna, pogotovo u vreme dok sam živela u centru Beograda, okružena mestima za izlaske. Jedne večeri sam rešila da odmorim od pića i cepala kokakolu. Došla sam kući i tek posle dobrih sat vremena shvatila da ništa nisam pila i da nema potrebe da pazim na kablove i ostale potencijalne tačke saplitanja, padanja i neizbežnog pucanja arkade. Arkada mi je ostala cela, ali pre, otprilike pet godina, nešto je drugo u meni puklo, pa sam odlučila da prestanem da pijem.

Foto: Pixabay.com

Jednom ću napisati tekst u kom će mi uspeti da ne pomenem svoje lečenje od depresije, ali to nije ovaj. Mojoj odluci delimično je doprinelo i to što alkohol i antidepresive nije baš pametno mešati. Ono, nije smak sveta, rade ljudi to, čak su i psihijatri fleksibilni po tom pitanju, ali iskreno, alkohol usporava i smanjuje dejstvo antidepresiva, ali htela sam da se što pre vratim u normalu. Vratila sam se, i sad bih mogla mirne duše da se olešim ko svinja, ali ne mogu.

Piće zahteva formu i redovan trening, a ja sam toliko ostala bez kondicije da mi se muti u glavi kad nešto brišem medicinskim alkoholom. Ponekad se malo opijanim dok stavljam parfem. Eto toliko sam zakržljala.

E sad, kako mi je u vreme praznika kad svi oko mene šljemaju, šikaju i loču? Kako preživim novogodišnje, rođendanske i druge prilike u kojima su skoro svi pijani ko majke? Nećete verovati – bez ikakvih problema. Štaviše, provodim se ko zmaj. Imam sreće da su mi prijatelji dušice divne kad se ponapijaju, pa su mi u tim trenucima još draži. Ove što postanu nezgodni kad se napiju, odstranila sam iz najužeg kruga, nemam ja pet života pa da mi neko kvari provod unošenjem u facu i psovanem majke. Kafana sa živom muzikom? Samo daj, i ako može nešto od Šabana. Istina, nemam onu energiju za đuskanje koju akohol pruža, ali ako napravim dobar raspored đipanja i pauza, sve bude kako treba.

Foto: Pixabay.com

Međutim… Nije baš sve cveće. Dok nisam prestala da pijem, nisam imala pojma koliko je bezalkoholni život društveno neprihvatljiv. Na primer, teča me precrtao, odbija da nazdravlja s ljudima koji piju vodu ili sok. Konobari me preziru jer pijem samo kiselu, po pravilu najjeftinije piće u ponudi, ali to kompenzujem tako što popijem oko 12 bočica za noć, pa kao eto, ostavim isto para ko ovi što im ispovraćaju klozet. Prijatelji me pred svaku žurku pitaju da li bih malo popila, makar samo jednu rakijicu. Ponekad im izađem u susret, naručim rakiju, ali obično je samo malo srknem. U međuvremenu, oni se dovoljno naloču da i ne primete.

Samo su me jednom baš stisli da ima da pijem ili će mi ne znam šta uraditi, pa sam čak i pristala. Ali! Zeznula sam ih. Snimila sam devojku za susednim stolom kako srče neki koktel u boji švepsa. Odvojila sam konobara u stranu, pitala šta je to, ispade neki koktel sa đumbirom, ispade i da konobar ne voli pijane goste, objasnim mu svoju situaciju pa se sve završilo tako što mi je cele večeri donosio šveps u čaši za koktel, kako ovi moji ne bi provalili da ne pijem alkohol. Usluživao me je anđeo ugostiteljstva lično!

Nedavno sam upala u klub u kom sam nekad provodila mnogo vremena, prišla šanku i rekla: “Daj tonik.” Nešto me spopalo, pa sam uz tonik naručila i votku. “Oooopa, vratila se! Skroz se vratila”, radosno je dreknuo barmen. Njah, ne. Peče ona votka, bokte, ne vredi ni kad joj dodam tonik, penje mi se želudac do nosa, mozak pokušava da izađe kroz očne duplje… Jebiga, ništa, daj kiselu, i daj saobraćajnu, treba neko tako pijane da vas razveze kući.

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije