Najviše od svega iznenađuje što Draga nije bila prepoznata ni od strane drugih žena i onih publikacija koje su težile da prikažu žensko stvaralaštvo. Njenog portreta nema u specijalnom izdanju mostarske „Zore“ o srpskim književnicama, kao ni u almanasima „Srpkinja“, „Ženski svet“ i „Žena“. Jovan Skerlić je takođe ne pominje u svojoj „Istoriji nove srpske knjiženosti“. Tako proza Drage Gavrilović ostaje zaboravljena do 1990. godine, kada Vladimir Milankov (istraživač  znamenitih  ličnosti  Srpske  Crnje)  pronalazi  njene  tekstove  i  objavljuje  njena Sabrana dela u dva toma. Tako postaje prva srpska književnica čija su dela sklupljena na jednom mestu, a budući naraštaji su dobili priliku da se upoznaju sa jedinstvenim radom ove neverovatne dame.

Draga sa majkom (iz knjige Vladimira Milankova - „Draga Gavrilović, život i delo“)

Draga sa majkom (iz knjige Vladimira Milankova – „Draga Gavrilović, život i delo“)

Draginja (kršteno Karolina) Gavrilović rodila se u Srpskoj Crnji 14. marta 1854. godine kao najstarije dete od osmoro dece uglednog trgovca Milana i Milke Gavrilović. Ljubav prema knjizi imala je od koga da nasledi. Otac je bio pretplaćen na značajne časopise i knjige, i pritom je vodio računa o obrazovanju svoje dece. Tako je Draga, kao i njene sestre i braća, znala srpski, nemački i mađarski jezik, posedovala je solidno muzičko obrazovanje i bila je upoznata  sa  književnim  dešavanjima.  U međuvremenu završava osnovnu školu u Novom Sadu (1865), ali nakon toga se vraća rodnoj kući gde se uči ženskim poslovima i pomaže majci. Pa ipak, Draga se ne miri sa takvom situacijom, bila je željna znanja i pokazivala je veliko interesovanje za nauku i dalje školovanje.

Poseban problem sa kojim su se devojke suočavale predstavljao je nedostatak ženskih viših škola. U društvu tog vremema dugo nisu bile prihvatljive devojke koje su želele da nastave školovanje. Međutim, zahvaljujući aktivistima „Ujedinjene omladine srpske“, 1871. godine doneta  je  Uredba  o  Višim  devojačkim  školama  koja  je  omogućila  stvaranje  ženske obrazovane elite i time doprinela profesionalizaciji žena. Mlade devojke su tako po prvi put dobile pravo da se stručno osposobljavaju – za posao učiteljice.

Suočen sa Draginom upornošću, njen otac odlučuje da je pošalje u čuvenu Učiteljsku školu u Somboru, u kojoj će kasnije učiti i Isidora Sekulić. Položila je prijemni 1875. godine i postaje jedna od prvih generacija devojaka koje su stekle pravo da se redovno školuju. Tri godine kasnije  sa  uspehom  završava  školu,  dobija  diplomu  i  vraća  se  u  Srpsku  Crnju  gde  se posvećuje učiteljskom poslu i prosvećivanju seoskih žena.

pixabay

Foto: Pixaby.com

Uporedo  sa  učiteljskim  pozivom  Draga  se  bavi  i  pisanjem.  Prvu  pesmu  „U  spomen  Đ. Jakšiću“ napisala je svom zemljaku u čast, a povodom njegove smrti. Nakon nekoliko objavljenih pesama, 1884. godine počinje da objavljuje proze kao i prevode sa nemačkog jezika. Objavljuje u značajnim časopisima toga toba, poput lista Javor („Priča iz američkog života, „San“), čiji je vlasnik bio Jovan Jovanović Zmaj.

Bila  je  i  stalna  saradnica  kikindskog  časopisa Sadašnjost gde su njeni eseji i pripovetke („Misli u pozorištu“, „Nedelja pred izbor kmetova na selu“, „Slika iz života“, „Orangutan“) bili najznačajniji tekstovi koji je taj časopis objavljivao. Sarađivala je redovno i sa časopisima NevenOrao („Mora se pokrenuti“ i „Baba Devojka“), Starmali („Diplomatski“ i „Razume se, onu lepšu“). Malo je poznato da je njena satira „Zašto greh napreduje“ objavljena nekoliko godina pre nego što je Radoje Domanović počeo da objavljuje svoje satire (u časopisu Sadašnjost 1892. godine).

Draga Gavrilović je svojim delima pre svega želela da saopšti ideje koje je smatrala važnim u ono vreme. Važila je za dobro informisanog pisca, bila je odlično obaveštena o pokretu za oslobođenje žena u Evropi i pokušava svojim pisanjem da probudi i obrazuje srpski narod. Zagovarala  je  revolucionarne  promene.  U  svojim  pripovetkama  i  esejima  daje  svoje tumačenje problema vezanih za emancipaciju žena kod nas – prvo treba da se emancipuje muškarac i da se njegov stav promeni. Smatra da je od izuzetne važnosti da se ženama obezbedi slobodan pristup obrazovanju, nauci, kao i uvođenje drugih zanimanja.

U „Pismu pobratimu“ Draga vizionarski kaže: „Ženskinje je po svojim intelektualnim svojstvima i sposobnostima doraslo da bude u svemu izjednačeno sa muškinjem. Ali to izjednačenje nećemo doživeti ni ja ni ti, nego možda ljudi, koji će živeti posle nas sto i više godina“

Za razliku od svojih kolega pisaca, koji su u svojim delima žene prikazivali kao „lutke“, „vile“, „dresiranu majmunčad“, Draga piše o svakodnevnim, stvarnim ženama, o ženama koje su pametne („misleće ženskinje“), obrazovane i koje se bore za svoju bolju budućnost. Iz njenih priča svakako možemo da saznamo u kakvim uslovima žive i rade srpske učiteljice, suočavajući se sa neredovnim plaćanjem, nepoštovanjem kolega, ali i naroda uopšte.

Vrhunac  njenog  stvaralaštva  je  objavljivanje  njenog  romana  u  nastavcima  „Devojački roman“, u Javoru 1889. godine. Postaje prva srpkinja romansijerka, a po temi koju obrađuje ovaj roman se može smatrati pretečom ženskog, ali i modernog romana kod nas. U ovom romanu glavna junakinja Darinka suprostavlja se prisilnom braku, bori se za pravo da sama bira svog partnera, ali i da odlučuje o sopstvenoj sudbini.

Draga je smatrala da kritika društva doprinosi njegovom napredovanju, ali nije naišla na podršku. Kao što to obično biva, bila je usamljena po tom pitanju na srpskoj književnoj sceni. Stoga 1900.  godine,  u  listu  Sadašnjost  objavljuje  „Petao  se  dovukao  – Pismo uredniku jednog srpskog lista“. To je ujedno bio njen poslednji tekst. Tom prilikom je objasnila da će prestati da  objavljuje  svoje  radove  zbog  nedostatka  poštovanja,  omalovažavanja i uvreda koje je doživela.

Umrla je od turbekuloze 25. februara 1917. godine i sahranjena je u porodičnoj grobnici na crnjanskom groblju.